Откривен идентитет Лоркиног љубавника
19. 05. 2012. у 14:00
Откривен идентитет Лоркиног љубавника и њихова преписка. Непознато писмо и песма чувеног Шпанца први пут у јавности
Идентитет младог љубавника коме је славни шпански песник Федерико Гарсија Лорка посветио страствене стихове у последњим годинама живота била је мистерија још од његовог убиства на почетку Шпанског грађанског рата. Данас, после више од 70 година, коначно је познато његово име - Хуан Рамирес де Лукас.
Овај уметнички критичар и новинар чувао је као највећу драгоценост кутију у којој су биле успомене на њихову једногодишњу страствену везу. Детаље љубави са „песником Месеца“ Рамирес је крио од свих до краја живота. Тек је, непосредно пред смрт 2010. године, сестри у аманет оставио кутију са успоменама и дао дозволу да се она представи јавности.
Међу успоменама Хуана Рамиреса, како сазнаје угледни „Ел паис“, налази се једна до сада непозната романса коју је Лорка посветио свом „плавушану из Албасета“, песниково писмо и дневник који садржи детаље њиховог односа. Шта још крије дрвена кутија сазнаће се чим се заврше преговори са издавачем који ће објавити дуго чуване тајне.
Највеће откриће, свакако, представља песма, коју је Лорка записао на полеђини једног рачуна, док је са младим љубавником путовао у Кордобу. Написана је у мају 1935, а у исто време славни Шпанац довршавао је чувене „Сонете о мрачној љубави“. Познати хиспанисти који се баве Лоркиним животом кажу да је реч о великом открићу, јер је, осим нове песме, јавност сазнала и име човека коме су посвећени сонети и због кога је, по свему судећи, песник остао у Шпанији и себе осудио на смрт. Најчувенији Лоркин биограф Јан Гибсон изјавио је за „Ел паис“ да је садржај кутије са успоменама Хуана Рамиреса од непроцењивог значаја за расветљавање последњих дана песниковог живота.
- Знао сам за Рамиреса де Лукаса и да је био значајна личност у Лоркином животу. Хтео сам да разговарам са њим, покушавао неколико пута, али никада није пристао - казао је Гибсон. И песник Феликс Гранде је знао за постојање Лоркине велике љубави која га је инспирисала на „мрачне сонете“, али није знао његово име.
Песник Луис Росалес, велики Лоркин пријатељ и човек из чије је куће одведен на стрељање, био је сведок те љубави. Тајну је понео у гроб. У Росалесовој кући, Лорка је све до последњег часа мењао и допуњавао „Сонете о мрачној љубави“, а неколико година након његове смрти Росалес је сонете, откуцане на писаћој машини, предао Хуану Рамиресу уз речи: „Мислим да ови стихови припадају теби“.
Забрањена љубав 38-годишњег Гарсије Лорке са двоструко млађим студентом Хуаном објашњава зашто је песник остао у земљи, знајући да му прети смрт. Папири, седам деценија скривани у дрвеној кутији, открили су план за заједнички пут у Мексико. Рамиресова конзервативна породица, међутим, није хтела да му одобри то путовање. Са 19 година, Хуан се третирао као малолетан, а без пристанка родитеља није могао да изађе из земље.
Последња вест од Лорке, у виду кратког писма, стигла је у кућу Рамиреса, у Албасете, четири дана по почетку Грађанског рата у Шпанији. Хуан Рамирес чувао је као највећу драгоценост остатке те младалачке љубави, записане на папиру. Писмо носи датум 18. јул 1936. године и печат Гранаде. Лорка га је послао неколико сати пре него што су обустављене све комуникације, па и пошта. У њему моли свог младог љубавника да остане храбар и достојанствен.
- На мене увек можеш да рачунаш. Ја сам твој најбољи пријатељ. Молим те да будеш мудар и не дозволиш да те понесе река судбине. Хуана, најважније је да вратиш осмех на лице. И мени су се догађале ружне, да не кажем ужасне ствари, али сам их пребродио достојанствено - стоји, поред осталог, у писму чије је делове пре неколико дана ексклузивно објавио „Ел паис“.
Месец дана касније, Федерико Гарсија Лорка је убијен, а Хуан Рамирес де Лукас је у малој дрвеној кутији седам деценија крио велику тајну.
Романса
Плавушан из Албасета
дође, мајко, погледа ме.
Да га гледам, ја не могу!
Косе плаве, к’о од жита,
син зоре, кад зазелени,
висок, сам, без пријатеља,
низ улицу моју иде, у недоба.
Ноћ се злати, ноћ се боји
у танане боје блеска,
да га гледам, ја не могу!
Лепотан, у пасу витак,
видех да је без...
посеја по мрачној ноћи
млаз мириса јасмин-жутог,
толико ме воли, да је
однео и очи моје.
Да га гледам, ја не могу!
Млади човек што из Манче
дође, мајко, погледа ме.
Да га гледам, ја не могу!
(Песму са шпанског за „Новости“ превела Александра Манчић)
coa
19.05.2012. 14:29
FUJ !!!
@ - Povračaču!
Predivan pesnik!!! Uvek bio i ostao...
"Plavušan iz Albasetadođe, majko, pogleda me.Da ga gledam, ja ne mogu!"Gej narodnjak. :)
volio sam da procitam po neku njegovu pijesmu ali ako ovo lobi ne servira narodu neistine vise ga ne citam
Коментари (6)