Лјуба Поповић: Време великих лажи и обмана

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА: ПАРИЗ
СУНЦЕ нас не пита колико ће да нас греје. Кроз стакленик свода париског атељеа Лјубе Поповића пада право на његову нову слику “Има ли живота после смрти”, с које енергију шири даље. На нама је да ову светлост упијемо или не.

- Мој колекционар из Нормандије Мишел Пукс ми је пре три године наручио највећи формат до сада, неку врсту тестамента - каже Лјуба у ексклузивном интервјуу за “Новости”. - Радим је од тада, практично је завршена, остало је да дорадим још неке детаље. Тема слике је у почетку била апокалиптична, о планетарној несрећи. Током рада мењала је правац и идеју. Дошао сам до ноћне слике, са сомнабулном ситуацијом: има крвави месец и фигуре које помало асоцирају на три грације. Шири светлост која почиње од велике беле фигуре. Док сам сликао, да бих повратио равнотежу, подметнуо сам под платно књигу коју сам случајно одабрао и чији јој је наслов одредио име. Допала ми се та игра случаја.

* Мало тога се, ипак, догађа случајно. Да ли нас, заиста, обасјава црвени месец?
- Апокалипса и долазак катастрофа на земљи присутни су у свим библијским причама и међу пророцима. Ко зна о чему све људи не маштају. Мене више занима лична апокалипса. У све улажем велику енергију и покушавам да сагледам какав је мој однос према сопственом крају, а не према крају света. Егоистички, човек, на крају, сам са собом води полемику, а оно што се дешава споља, на политичком и културном плану, само су догађаји који га прате и на одређени начин филтрирају његову личност.

* Али значајно утичу на њега.
- Зависи од човека. На мене то слабо утиче. После толико година постао сам веома опрезан. Више не верујем ни у шта. Живимо у времену великих лажи, обмана, нечега што је превазишло све оквире људских норми. Човек је крволочан, ратује, планета се разара.

* Којим идеалима данашњи човек, у овом и оваквом свету великих криза, може да тежи?
- Огромна већина људи на планети није свесна свог постојања. Нису свесни да имају само један живот. Догоди ми се да суботом дођем на Монпарнас и нађем се у гомили народа. Гледам онај свет око мене и питам се да ли су свесни себе, живота и свега што их окружује? Човек је дезоријентисан. Гоген је једну своју капиталну слику назвао “Ко смо, шта смо и куда идемо”. То све говори.

* И, куда то идемо?
- Свет је направљен између добра и зла, између раја и пакла. Несрећа је у томе што су зло, које је у човеку, и жеља за срећом у сталном парадоксу. Није само човек злочинац, злочин постоји у ваздуху, у планетарном смислу, и та равнотежа између добра и зла је врло комплексна. Многи уметници су покушали да ту нађу решење.

* Колико је та равнотежа данас поремећена, на страни зла?
- Зависи од периода. За време Другог светског рата је отишла потпуно на страну, онда је настала одређена равнотежа, па је сада поново поремећена. Лјудску несрећу је врло тешко зауставити. Суров је овај свет у којем наша деца треба да живе. Ако хоћеш да овладаш једним народом, основна ствар је да му избришеш културу и наметнеш своју. Американци ти намећу шта ћеш да једеш, како ћеш да се облачиш, шта ћеш да сликаш. Убили су Гадафија зато што су му са Запада дуговали огроман новац. Сад би да рашчерупају Сирију. Нјихов метод је да људе посвађају као псе. Тако смо се и ми крвили на територији бивше Југославије. То је њихова тежња, тенденција да се овлада светом. Нјихови музеји су “Мекдоналдси”. Амерички писци научне фантастике пишу о томе да цела планета говори енглески, што се умногоме успело. У моје време много су се учили руски и француски. На срећу, вратио се Путин. Не говорим то зато што навијам за Русе, него зато што ће се тако направити каква-таква равнотежа у сили.

* Где смо ми Срби у свему томе?
- Србија је земља у којој има доста стваралаца и земља парадокса. То је лепа, здрава територија. Мислим на земљу, на планине, долине, на плодност. Практично нисмо свесни где живимо.

* А људи?
- Лјуди су индивидуалци. Код нас сваки човек има неку своју аутономију и своје мишљење. Због тога на територији Србије има доста креације, и на спортском, и на уметничком плану.

* Али зато нас је тешко и водити?
- Не треба заборавити да је простор на којем живе Срби, због положаја, стално био под окупацијама и изложен нападима. Тешко је то издржати. У сталној смо стисци ком царству ћемо се приволети. Не можемо да нађемо решење. Бирамо најбоље од најгорег. Пропаганда је моћна ствар. Лјуди увек мисле да је негде другде боље. Треба нам просвећени апсолутиста. Имали смо Милована Ђиласа, који је прошао све, који је на Западу био позната личност, писац, интелектуалац. Достигао је можда највиши домен који смо имали међу политичарима. Али годинама пошто је изашао из затвора нико га није примећивао. И сад сигурно има таквих људи код нас, само што нису у стању да дођу до власти. Ту је цела несрећа. Нас Срба на тој растуреној територији бивше Југославије има највише, имамо и најјачу културу, али ме брине што је она данас угрожена. Ако десет година држиш затворен важан музеј, ту нешто није нормално.

* Шта треба да радимо?
- Србија је богата паметним људима, па нека се извлачи. Није моје да им солим памет.

* Какав је данашњи однос државе према вама врхунским уметницима?
- Наша држава по том питању ништа не ради. Никад ништа није учинила, нити су то учинили наши богати људи, да нам омогуће вишу квоту. Нас неколико, Влада Величковић, Дадо Ђурић и други, сами смо је изградили. Грци имају свог Фасијаноса, који је био четири пута јефтинији од мене, а сада је четири пута скупљи. Јер су они схватили да Фасијанос представља Грчку и почели су да му купују слике. Да га дижу. Колумбија, на пример, има Ботера, који је један од најскупљих сликара наше генерације. Био је јефтинији од мене. Данас му продају слику за пола милиона. Аргентина ради за Сегија. Свог Алешинског помаже Белгија. Отишао је у небо. Наша држава није била у стању никад да уради нешто тако. У Музеју савремене уметности избацили су све слике напоље, почели да имитирају Запад. Такво је време.

* Јесте ли, после свега, српски или француски сликар?
- Не постоји српско и француско сликарство. Постоји само сликарство. Живим у Француској 50 година, а припадам једном од јужнословенских народа који се зове Срби. Нјих не можете да иселите с Балкана. Држава је друга прича. Сан о уједињењу јужнословенских племена, који је почео почетком прошлог века, био је идила. Краљ Александар је направио велику, врло моћну државу. Разлика између Београда и Загреба је много мања него између Париза и Марсеља.