Горан Марковић: Не може се побећи од себе

ГЛАВНИ јунак нове представе Горана Марковића, премијерно изведене минуле недеље на сцени Београдског драмског позоришта, јесте господин К. који зато што је прогоњен, жели да постане доктор Д. Још док су трајале пробе, појавиле су се спекулације да се комад бави случајем Радована Караджића, бившег лидера Срба из Босне, који се годинама крио иза идентитета доктора алтернативне медицине Драгана Дабића. Редитељ и писац је то демантовао, тврдећи да се бавио “свим нашим променама идентитета, а не неким појединачним”.

Премијерно извођење “Докотора Д”, међутим, многе је уверило да су асоцијације на хашког оптуженика - недвосмислене. Доктор Дарко Драгић, бивши је званичник и крије се у једном од београдских солитера, бави се “тиховањем”, повремено одлази у кафану “Лудница”, где на зиду стоји његова слика, а уз гусле се чују песме испеване њему у част...

- Главни јунак мога комада је прогоњени човек који нема имена, нације и функције - тврди Марковић за “Новости”. - Он би могао бити било који од људи који су у бекству и крију се под лажним именом и измишљеним идентитетом. То ко ће кога у њему препознати лични је избор гледаоца. Ја у мом комаду не дајем било какав лични податак о њему.

* Својевремено, када је ухапшен Караджић, могло се чути да његово маскирање у доктора Дабића личи на сиже холивудског филма. Да ли је могуће такву једну причу преточити у уметничко дело, а не упасти у баналност?

- Смисао позоришта није да се бави новинским сензацијама или вестима које свако може пронаћи на интернету. С друге стране, не може се ни жмурити над појавама које прожимају друштво. Последњих година умножио се број људи који су бежали и скривали се под лажним именима, мењали лични опис и затирали траг за собом. Сада се види да је све било узалуд. Да се побећи не може. Поготову од самог себе. Та чињеница је постала толико доминантна да је ја, једноставно, нисам могао избећи.

* Травестија се на нашој јавној сцени не исцрпљује на случају Дабић-Караджић. Колико је она постала део наше политичке и друштвене реалности? Да ли све око нас није оно што заправо јесте?

- Када некога гоне, па он покуша да промени идентитет и није толико неморално колико када то људи чине из користољубља, на пример. Сведоци смо колико је лажно представљање постало присутно у политици, бизнису, свакодневном животу. То се, у крајњој линији, у нашој земљи сматра начином опстанка, постало је, у неку руку, легитимно.

* Колико дневна политика сме да има “уплив” у уметност? Колико то ви дозвољавате у својим делима?

- Утицај политике мерим степеном којим она притиска људе. На овим просторима већ деценијама траје неприродна, на моменте неиздржива тортура којом нас политика тлачи. Притисак “мрачне силе” је зато честа тема мојих комада и филмова. Било којим садржајем да се бавим, у било ком жанру, настојим да јој се супротставим и да подсетим људе колико нас она мучи.

* Када политички ангажман има оправдања, а у ком тренутку се уметничко дело претвара упропаганду?

- Уметност не може ништа практично променити. Она није употребљива за било какав дневни, поготову пропагандни задатак. Она је немоћна када је у питању конкретан живот. Али, она је моћна у промени, богаћењу људске душе. Она чини чуда у дефинисању погледа на свет, у схватању осећања, без ње би наш живот био празан и бесмислен.

* Колико се, с друге стране, неки уметници коцкају са својим кредибилитетом упуштајући се у дневну политику на јавној сцени?

- Рекао бих да су политика и уметност до те мере различити да, на неки начин, искључују једно друго. То се најбоље види у најновијем односу Београда према позориштима. Политичари који воде наш град су, изгледа, дошли до закључка да позоришта више нису потребна и укинули су и последњи динар који је Београд одувек одвајао за своја позоришта. Исто је са уметницима који се докопају власти: понашају се као слонови у стакларској радњи. Или још горе: губе своју индивидуалност, постају послушни шрафови у машинерији власти.

* “Фалсификатора”, према коме сте недавно снимили филм, писали сте поводом обележавања 20 година од пада Берлинског зида. Да ли је оно што се дешавало са Србијом последица тога што наши политичари нису разумели значење тог догађаја?

- Верујем да комунистичка олигархија, која је била на власти тог тренутка у Србији, није схватала размере догађаја. Забили су главу у песак и покушали да се понашају као да се ништа није догодило. То је довело до катастрофе. Да су били паметнији, флексибилнији, да су покушали да своју власт задрже на начин на који су то чинили лукавији, можда не бисмо оволико патили.

* Да ли је са падом Берлинског зида само срушен комунизам, или је тиме и отворена Пандорина кутија, како неки тврде?

- Ја сам на ту тему написао комад “Пандорина кутија” и ту сам рекао све што сам знао о комунизму и његовој природи.

* Ових дана су у фокусу полемике везане за филм Анђелине Джоли. Да ли је Холивуд и данас најјаче оружје политичке пропаганде?

- Нисам гледао тај филм. Нити имам намеру да то учиним. Пропустио сам доста правих, вредних филмова које бих морао да видим да бих траћио време на неке глупости које снима некаква приучена глумичица.