Нова потрага за Лоркиним гробом

У ЗОРУ, 18. августа 1936, Федерико Гарсија Лорка стрељан је поред маслињака на путу ка Алфакару, близу Гранаде. Био је то трагичан крај једне историје пуне политичког ривалитета у граду у коме живи “најгора буржоазија Шпаније”, према речима песника. Био је то уједно и почетак неке друге историје пуне ћутње, тајних гробова преко којих се наталожило камење, заборав и срам.
“Када умрем оставите балкон отворен” - чувени стихови једног од најпознатијих светских песника подсећање су и на његову тужну судбину. Аутор “Циганског романсера” стрељан је на почетку Шпанског грађанског рата, у 38. години, а његов гроб изгубљен у масовном стратишту фалангиста генерала Франсиска Франка. Иако је пре две године покренута велика акција проналажења гробног места, прекопавање терена у општини Алфакар није дало резултате. Сазнало се само - где није сахрањен Лорка. Ипак, поклоници његовог лика и дела не одустају, па је пре десетак дана историчар и хроничар Лоркиног живота Мигел Кабаљеро добио одобрење државе за нову претрагу терена.
Кабаљеро је, на основу година опсежног истраживања и на десетине сведочанстава, гробно место лоцирао неколико километара даље од претходне потраге. Он тврди да је Лорка убијен на месту познатом као Ел Караколар, који је за време грађанског рата био камп за обуку фалангиста. Да ли ће Кабаљеро имати више среће, сазнаћемо за неколико месеци, али једна историја се понавља.

Чим је најављена нова потрага за Лоркиним посмртним остацима, захуктале су се академске, културне, историјске, породичне и сваколике друге расправе, а све на исту тему - да ли трагати или не? Велики део шире јавности сматра да песник таквог реномеа заслужује достојанствено гробно место. Поменути Кабаљеро летос је објавио књигу “Последњих 13 часова у животу Гарсије Лорке”, у коме је дао потресно сведочанство о трагичном крају чувеног песника.
- Лоркино убиство била је срамота и велики и ненадокнадиви губитак за целу Шпанију - закључак је ове књиге, у којој су Лоркини джелати први пут прозвани именом и презименом.
Лоркина породица, међутим, већ деценијама има исти став - не желе потрагу за његовим телом.
- Збио се велики злочин у Гранади и ми знамо ко га је починио. Мртве треба оставити на миру... Лорка је својом смрћу подигао споменик свим невино убијеним - поручује изнова Аурора Гарсија Лорка, ћерка песниковог брата Франсиска, директор Фондације и оснивач Меморијалног центра у Гранади посвећеног њеном стрицу.
Због оваквог става породице многе “теорије завере” добиле су на замаху. По једној, најраширенијој, Лоркина породица је, у најстрожој тајности, након убиства преузела тело славног песника и сахранила га на породичном имању. “Лоркин гроб је, у ствари, само једна добро чувана породична тајна”, сматрају присталице ове теорије.
- Шпанија која зна тако страсно да воли и да мрзи, требало би да остави песника на миру, да не чепрка по старим ранама. Ми Шпанци, међутим, волимо да наше мртве изведемо у шетњу - изјавио је својевремено андалужански песник Педро Севиља Гомес противећи се померању Лоркиних костију и оптужујући “трагаче гробова” за сензационализам.
И сам песник често је објашњавао “културу смрти” свог родног краја.
- Шпанија је једина земља у којој је смрт национални спектакл. У свим земљама смрт је крај. Стиже и спуштају се завесе. У Шпанији није!
Најпознатији Лоркин биограф Јан Гибсон сматра да је за нову власт песник био опаснији са пером него са пушком. Када је војна хунта преузела власт, Лоркина смрт била је само питање времена.
- Завидели су му на таленту, успеху, слави и новцу. Хомосексуалац, либерал, славан, песник - такав човек није се могао толерисати у Франковој Шпанији - записао је Гибсон.
“Убили сте песника” - оптужујуће речи стизале су на адресу генерала Франка из свих крајева света и од најеминентнијих личности, чим се прочуло за убиство. “Страдао је у борби”, био је први званични одговор власти, а онда је одмах после рата на месту масовних гробница засађено на хиљаде борова. Хумке је прекрила шума и коров, али не и заборав. Упркос Франковој цензури, Лорка је хваљен, слављен и превођен широм света.
Зато не треба да чуди што данас цео свет ишчекује вест о открићу Лоркиног гроба, да се поклони песнику Месеца, Цигана, Андалузије... који је и сам живео са слутњом да неће дочекати позне године. “Умрети значи не стићи, јер нас смрт увек изненади на пола пута и свака смрт је, у неку руку, убиство!”.

ТРАГИЧНЕ СУДБИНЕ
Чини се да Лоркиним поетским краљевством, светлим и мрачним у исти мах, влада једна једина сила која нема ривала - смрт! “Насиље је право лице смрти”, сматрао је Гарсија Лорка, што донекле објашњава толике трагедије и насилне смрти у песниковом делу. Нјегови јунаци, баш као и он сам, нису умрли у кревету, смрт их је пресрела, изненадила, заскочила... Изнад заљубљених и потенцијалних љубавника у Лоркиним песмама, али и изнад самог живота увек се надвија сенка смрти.
“Та константна претња којој не можемо побећи велико је човеково разочарање”, говорио је славни песник.
“Романса о жандармерији”
“Нјихови су коњи црни.
Потковица црн је метал.
Мрље воска и мастила
сијају им са плаштева.
Лобање им од олова
па ниједан сузе нема.
Са душом од лака црног
друмом примиче се чета...”
(из “Циганског романсера” Федерика Гарсије Лорке)