Интелектуалац у Србији - мислећи, слободан и непотребан

ДА ли прави интелектуалац постаје ретка и угрожена врста? Сведоци смо да се самосвесно и аутономно мишљење све слабије чује у јавном простору, било да је реч о култури, политици, просвети, науци, економији... Чини се да фигура интелектуалца који иде насупрот струје, уступа место интелектуалцу погнуте главе, који уме и хоће да остане дипломатски уздржан.

Интелектуалци у јавном животу, по речима Леона Којена, професора на Филозофском факултету у Београду, морају бити слободан, критички глас.

- Ако само заступају идеје формиране на неком другом месту, њихова јавна реч лишена је правог значаја. Говорећи 2002. о томе могу ли српски писци бити такав слободни глас, рекао сам: “Све струје владајуће политике, као и највећи део хуманистичких наука, данас су на један или други начин под добровољно прихваћеним туторством Запада. Идеолошка начела и уставно устројство, економски и политички програми, законодавне и просветне реформе, научни приступи и истраживачке теме - за све се нуди и прихвата, тражи и добија страни имприматур. “Десетак година касније, они који би да се о свему у Србији, од државних граница до школских програма, одлучује ван Србије гласнији су него икад. Ако јавност у Србији не нађе снаге да им се супротстави, колико аргументима толико и моралним ставом, будућност српског друштва биће жалосна: у том великом послу који стоји пред свима нама, интелектуалци сигурно имају једну од најважнијих улога - каже за “Новости” Леон Којен.

На ову тему има шта да каже и Јован Делић, професор на Филолошком факултету у Београду. Говорећи за наш лист о данашњим интелектуалцима у Србији, Делић подсећа да је снага овог народа била у сељаку, а да је невоља у томе што сељака више нема.

- Не верујем много у интелектуалце и њихову мудрост. То није нека јединствена социјална група ни политичка структура. А поготово није иста памет. Морали бисмо се договорити око тога ко је интелектуалац. То није сваки образован човек који поседује неки фонд знања. То би морао бити мислећи човек, а мислећи човек је свој, слободан, аутентичан, непоткупљив и врло критичан према себи и свету. Таквих је људи мало и такви људи тешко могу пустити да их струја носи већ морају пливати узводно. Такви људи не могу бити ни дипломатски уздржани. Они ће, нажалост, бити вечно незадовољни, али ће имати срећу да им се идеали не остваре. То је случај оног Андрићевог песника (Мори Ипо) из “Приче из Јапана”: ми “смо за борбу рођени, страсни смо ловци али од плијена не једемо (...) ми подносимо све осим власти”.

Делић каже да је за њега интелектуалац - слободан, мислећи човек који не да свој ум “под аренду”, како је писао Вук Караджић.

- Али много је већи број образованих људи који дају свој ум под аренду, по принципу ко више плати. Не заборавите да је број наших образованих људи ужасно мали, да је то лако изделити, поткупити и да је то често политичка беда - каже нам Делић.

Професор на Филолошком факултету у Београду Мило Ломпар каже да у модерним временима можемо распознати епохалну промену која је захватила фигуру интелектуалца. Био је човек који се препознавао као глас притајене савести неке заједнице, човек који износи скривену истину о коју се заједница оглушила. Био је, потом, човек кога је одређивало чудно осећање дужности да се уплиће у ствари које га се не тичу, зато што је био у поседу знања и истина које му ништа не користе.

- Сада је могућ с оне стране свеприсутних говорника који нас уверавају у смисленост владајуће интерпретације стварности, ма колико да је реч о нечем бесмисленом. Могућ је, дакле, као човек који настоји да у свом казивању успостави или одржи неку битну везу са истином или са њеном аутентичном могућношћу: као човек који постоји у разнородним облицима трагања за истином, трагања које не посустаје у учењу и поновном испитивању. Само је такав интелектуалац могућ: ако уопште жели да постоји, јер је постао савршено непотребан - каже нам Ломпар.

По његовим речима, до тога не долази спонтано:

- Било је неке правилности у томе што Николи Милошевићу - по злим нагонима културе у којој је деловао - у неочекивани час и у високим годинама, гомила младих насилника обучених у партијске одоре - у време када је у нас био демократски поредак, у години 2004 - није дала да каже своју реч о теми за коју су мислили да је неприкладна: није им се допадала позлата коју је скидао са њиховог идола. То се догодило једном од последњих интелектуалних витезова наше јавне сцене, који је деценијама упорно настојао да свако - и његов највећи неистомишљеник - има право и слободу да каже оно што мисли и осећа, који је у деценијама комунизма потписивао бројне петиције у име тог права. Призор је био поучан: млади и снажни људи вређају старог човека, вичу на њега и одгурују га, да му потом на кућним вратима осване натпис “идиот” и да му на улици добацују “свињо матора”. То није био никакав неочекивани догађај, који нас је затекао неспремне у одбрани основних људских права, јер су насилнике подржали врховни и самопроглашени апологети демократских вредности, па су и масовни медији подешавали своје вести у корист јуришника будућности. Да ли се то догодило зато што није био довољно стар, што је имао свега 75 година? Да ли би протести против тог насиља били већи да је имао 90 година - пита се Ломпар.

Наш саговорник истиче да ако је такав интелектуалац могао бити чак и физички понижаван у једном демократском друштву, ако то није изазвало никакву осуду насилника него су им упућиване похвале на јавној сцени, онда је то био јасан путоказ који култура открива свакоме ко не пристане на унапред постављене теме, ко покуша да сагледа свет на нијансиранији начин.

- То је, дакле, био закономерни судар интелектуалца са немерљивим јавним савестима, судар у којем је његово право бранио мало ко и који му је послужио за опори закључак да “на оној ваги на којој се мери нечији политички и културни утицај ја са свих мојих објављених књига, њих 23 на броју и са свим академским звањима која сам стекао не представљам скоро ништа или можда боље и тачније ништа.” Са том горчином и тим билансом умире интелектуалац у нашем времену - каже Ломпар.

Када се земља налази у колонијално-окупационим условима, по његовим речима, постоје два облика отпора: институције и појединци.

- Слабост културне политике најлакше се уочава кроз слабост институција: Гелен је с разлогом опомињао да у периодима криза снажно осећамо колико нам недостају институције. Али, ту слабост отискује и одсуство изузетних личности у јавном простору. То су они људи који истовремено престају да буду идиоти свога позива и не претварају се у политичаре свог уверења. Они, дакле, опстају у двострукој ангажованости која им наноси двоструку штету, јер штети и њиховом научном угледу и њиховом јавном утицају. Управо духовна ситуација нашег времена открива како постоји веза између слабости институција и одсуства личности. Та веза открива природу националних институција. Оне су инертне и под директном контролом власти која нема довољно мудрости да учини оно што мора, али и да сачува све што може да сачува. Јер, њој недостаје мудрост да разликује те две ствари. Уместо тога, она - као у титоизму - води непрестани идеолошко-политички обрачун са сопственом јавношћу. Када је реч о појединцима, могућност за њихово деловање је сведена на глас вапијућег у пустињи. У тако недемократским условима пропагандисти имају главну реч. Тако је елита постала врло коруптивна и ступила у прединтелектуално стање свести - закључује Ломпар.