Тесла у руку пољубио Змаја

СВОЈОМ вољом усамљеник, Никола Тесла много је читао од својих најранијих до последњих дана и већ у младости постао пасионирани зналац великог броја дела књижевних класика. Иако је живот провео у научном стваралаштву, био је велики поклоник књижевности, унеколико и књижевни стваралац, о чему сведоче његови сачувани записи.

Многа од књижевних дела знао је наизуст и често их казивао, и то на језицима на којима су створена. Прочитао је сва седамдесет два тома Волтерових дела, дивио се искрено генијалном Гетеу и другим светским песничким величинама, а од српских песника најдражи му је био Јован Јовановић Змај.

Такође се и сам огледао на књижевном и књижевно-преводилачком плану.

Нјегове забележене књижевне мисли, и оне о књижевности и књижевницима говоре о томе да се поносио својим српским пореклом и родом, али и да је своје родољубље умео ускладити са универзалистичким погледом на свет који је проистицао из жеље да све што чини - чини на добробит целокупног човечанства.

Свест да се са сваким може бити добар, али и да те нико не може волети као онај који ти је близак, зрачи из низа Теслиних записа, а највише је дошла до изражаја приликом његовог боравка у Београду 1892. године када је наишао на одушевљени дочек сународника. Отуда, из осећања блискости, и његово одушевљење Београдом, понетост Змајем и његов каснији преводилачки труд.

Током уприличеног Теслиног и Змајевог сусрета, пред више од стотину званица, Змај је хтео да подвуче значај овога тренутка тако што је не само написао песму у част Теслиног доласка, него и што је први пут јавно читао своје стихове.

Ганут топлим речима свог књижевног идола, млади геније је, очевидно потресен, заплакао и пољубио Змаја у руку. Са њим су плакале и званице. Ако постоји нешто племенито и свето у доживљају националне истоврсности и блискости који брише географске даљине, онда се то у Србији збило у том тренутку.

По повратку у Америку Тесла, иако преокупиран научним радом и важним проналасцима, страсно се бацио на превођење Змајевих песама, и чак стигао да пише и о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини и робовању српског народа у коме Тесла интерполира Змајеве стихове и мисли у своје интерпретације косовске и посткосовске трагедије српског народа.

У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже: „Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.“

Змају се Тесла посебно одужио и тако што је у америчком часопису „Век“ објавио слово о њему („Змај Јован Јовановицх тхе Цхиеф Сербиан Поет оф Тодаy“), практично његову исцрпну биографију, која обухвата чак и Змајево детињство и мало описиване почетке његове песничке каријере, а не само његове најважније песничке домете. Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.“

(Део говора са отварања изложбе о Тесли у Привредној комори Београда)