Препуштени новим газдама

УПОРНО и стрпљиво, још од 1974, када се огласио првом збирком “Кућа на сату небеском”, Драган Драгојловић (1941) гради свој песнички а последњих година и прозни лик. Данас са објављених 18 збирки стихова, као и три романа, две књиге прича, три књиге за децу, припада оним малобројним песницима чији се избрушени стихови лако препознају.

Економиста по струци, био је, између осталог, министар вера и амбасадор у Аустралији, а сада је управник Задужбине “Иво Андрић”. Ових дана Драгојловић се огласио још једном изузетно занимљивом збирком “На трговима Вавилона” (у издању “Нолита”), у којој, у једном циклусу, отворено говори и о нашој реалности.

* У песми “Суочавање” читамо: “Да ли се свет променио/или више не умем да га видим/у светлим сликама?/Лјуди су задобили вучје зубе/режеће гласове/вампирске уши и уста...” Промене су, очигледно, нагоре?

- У поменутој песми хтео сам да кажем нешто од онога што сви сваки дан на различите начине изговарамо, зачуђени овим шта нас је снашло, насупрот онога шта смо очекивали. Наравно, било је и оних који су знали шта следи, али од оних који то нису желели да знају нису могли доћи до речи. Најлошији резултати остварени су у области економије: уништена је привреда, распродато је будзашто и покрадено народно богатство стварано деценијама. Скоро да смо стигли до дужничког ропства. Зачуђује незнање и упорност креатора такве економске политике свих ових година.

* У сличном тону је и песма “Без питања”: “живим у времену/ у коме и само изговарање/речи неморал и неправда/неморал и неправду умножава”. Ту говорите и о дволичности, зависти, грабежу, злоби...

- Када се изгубе моралне норме, онда је све допуштено. Главна одговорност за стање у свакој држави је на онима који владају. Конфучије је рекао да ако нема моралности у владању, нема морала ни у држави ни у народу, а ни трајности такве државе. Да ли су људи на власти свесни своје одговорности и колико такво стање демобилише људе и доводи их у стање очаја. Колико се због тога све мање види и оно што је добро учињено. Страх ме је од огромног народног незадовољства.

* Припадате онима који су очигледно разочарани последњом деценијом: “Ко би помислио/да ће у време демократије/насиље лажи/крађе и партијских шићара/у ојађеној и уцењеној земљи/подизати зидове беде,/одређивати границе слободе?!”

- Не знам да ли бих претерао ако кажем да живимо не у демократији већ у партократији у којој не постоји свест о целини и општем интересу, у којој државне и јавне службе не виде себе као сервис народа већ народ у својој служби. Оно што може да нас спаси јесте брз улазак у Европу где ће оваква, а и свака власт, имати “демократског контролора”. Наши показују да ни у чему нису спремни, ни способни да повлаче праве потезе. Треба им ММФ да не троше сумануто оно што немају и Европа да им каже шта више не може да се ради. И ова и свака будућа власт не може опстати без подршке са те стране па је крајње време да се поставе захтеви за владавину права, за отварање врата правој демократији. Изгледа да је то почело.

* Заједничка особина свих песама је да су веома комуникативне. Стало вам је до “дијалога” са читаоцима?

- Настојим да са мало речи и тишином између њих кажем што више од онога што желим, не затрпавајући једне речи другима. Тежим вишезначној јасноћи и једноставности коју видим као један од путева до савршенства. И, свакако, до читаоца, до његове перцепције света и до његове душе. У књизи “На трговима Вавилона” налази се, сем поменутог циклуса, много више оних у којима говорим о разним другим стварима, од неизбежне глобалне апокалипсе која је већ започела па до љубави и других обичних, малих ствари. Све велике ствари налазе се управо у њима.

* Вашу књигу објавио је “Нолит” који је, шест година после приватизације, пред дефинитивним гашењем. Како гледате на то?

- Дошло је све под удар растура и деструкције и у посед приватног интереса, па тиме и некадашњи велики издавачи. Мора се признати да у капитализму модел на коме су се они развијали и опстајали више није могућ. И они су, као и писци, препуштени тржишту и новим газдама као бесним лавовима. У јурњави за богатством не постоји ни опште ни национално већ само лично. Ако је држава слаба и не може то да регулише, нема наде за бољитак.

* Године такозване транзиције довеле су, чини се, књигу у позицију пасторчади?

- Не само довеле, књига ће ту и остати. Писци блиски владајућим партијама успеваће да се уграђују и намирују из државних фондова намењених књизи и књижевности и у том кругу кретаће се политика у овој области докле год не добијемо државну администрацију одвојену од партија и интересних група које се око њих формирају.

* Ваша поезија је последњих година све превођенија. Како то објашњавате, који су песнички путеви изласка у свет?

- Када сам читао поезију на Масачусетс универзитету у Бостону, добио сам низ честитки. Један песник ми је предложио да његовој издавачкој кући пошаљем нове песме. Рекао је да је моја поезија углавном “нешто друго” од поезије која се тамо пише. Овде би нас неки натерали да пишемо само поезију каква се пише у Америци.

Прошле године, поред Америке, изашла ми је књига и у Грчкој, двојезично, на грчком и енглеском. Песме су ми се прошле године појавиле у низ часописа и листова, у књизи “Антологија светске поезије”... Од 1983, без икакве државне подршке, моје књиге песама штампане су: по три у Америци и Грчкој (две двојезично), по две у Аустралији, Кини и Италији, по једна у Швајцарској, Немачкој, Румунији, Македонији и Турској (двојезично), као и на албанском, на Косову. Све у свему, дао сам неки свој допринос присуству српске књижевности у свету.

НОВИ ЦЕНЗОРИ

* ДА ли мислите да је политичка коректност потребна култури и књижевности?

- У једнопартијском систему имали смо политичку подобност и знамо колико смо сви били против такве цензуре и угрожавања људских и стваралачких слобода. Данас смо добили нове цензоре. По њима, писац у Београду не би смео да каже да је српски писац, а говор о националној традицији и вредностима квалификују као национализам. Где смо ту ако знамо да свака права књижевност црпи своју снагу из митова и традиције народа коме припада. Треба ли сви да пишемо све најгоре о своме народу да бисмо им се умилили и да бисмо били позвани на неки скуп ван земље и тамо били похваљени за свој рад на преваспитавању непоћудних српских писаца. Да смо у бившој заједничкој земљи имали више слободе да говоримо о међусобним разликама, не бисмо доживели њен распад на онакав начин. Требало би да говоримо о потреби прихватања разлика, а не о њиховом цензорском поништавању, јер се онда постижу супротни ефекти. Мржња свог ништа није злокобнија од мржње других народа. Сваки прави писац зна да се на мржњи и злу не прави ништа добро, још мање добра књижевност.

УСПЕШАН И КАО РОМАНСИЈЕР

* ИАКО сте у јавности познатији као песник, ваши романи су имали велики тиражни успех и то без икакве посебне издавачке или критичарске подршке?

- Мој роман “Под Јужним крстом” изашао је у четири издања, а роман “Докторова љубав” у три, и то без икакве подршке медија. Трећи роман, “Не заборави свој дом”, објавила је “Чигоја штампа” у јесен 2009. Књиге “Приче из Аустралије” и “Америчке и друге приче” продате су за мање од годину дана од тренутка изласка из штампе. Презадовољан сам пријемом мојих романа и књига прича код читалаца, како овде тако и у нашој дијаспори широм света.