Светлана Бојковић: На сцени је терор младости

Гледамо је на различитим позоришним сценама - у БДП (“дж + y =0”), ЈДП (“Шума блиста”, “Тартиф”), у Бањалуци је њена “Госпођа министарка”, а однедавно је корпусу позоришних ликова придружила још један у Атељеу 212. Реч је о представи “Матица”, по тексту Горана Петровића (режија Рахим Бурхан), и лику Милене Гавровић, жене заставника прве класе ЈНА у пензији. Нјих двоје цео живот провели су сељакајући се од града до града, и сада, када би у миру могли да “крцкају” своје старачке дане, суочавају се с материјалним недаћама, усамљеношћу, несналажењем у новом свету без моралних стандарда и вредности. Заставнику је “тесно од осећања”, он препушта стан синовљевој породици и жени, а сам се сели у подрум. Милени преостаје да брине, посећује га, храни и убеђује да се врати...

- И моја мама је била жена војног лица, официра у Војногеодетском институту. Као теренац, ишао је по целој ондашњој земљи, одсуствујући од куће по осам месеци годишње. Ми смо му се често придруживале, па донекле знам како то изгледа - каже Светлана Бојковић. - Мајка је била домаћица и њен живот био је подређен мужу и његовој професији. Чула сам да још увек у хотелу “Бристол” живе војна лица избеглице: у историјском цунамију бачени су на тоталну маргину... Иза њих, али и свих нас, остало је једно време у коме су људи одрастали и били васпитавани на другачији начин. Није само моја генерација збуњена и бесна због данашњег система вредности, односно “безвредности”. Не бих желела да будем носталгична, ипак, чињеница је да је један темељ срушен, а други није успостављен. Ништа вредно није преузето из претходног времена да би се сачувао какав-такав континуитет. Све је постало трка за профитом и убрзано грабљење не знам за чим. Недавно се на “Јутјубу” појавило снимак о томе како омладина ДС на изложби о Ђинђићу није у стању да каже ни пет реченица напамет! Мислим да је реч и о неваспитању, али нису само та деца крива: дозвољено им је да се тако понашају. Ево, сада сви размишљамо о том несрећном Јапану. Гледамо како људи улазе у полупразне самопослуге, узимају флаше са водом и остављају новац. Код нас би увелико биле опустошене, разграбљене, већ би се појавио и шверц. У транзицији смо се страшно искварили, а наша представа управо говори како у једном малом простору, и у физичком и у егзистенцијалном смислу, људи остају неискварени и не дозвољавају да им се распадне породица, упркос свему.

* Кад говорите о вредностима које нису сачувале континуитет, на шта мислите?

- На домаће васпитање, пре свега. Очигледно је да су данас људи уздрмани на свом послу, уплашени за егзистенцију. Кад имају децу, не знају како да их васпитају. Ако им кажу “учи, буди вредан”, не исплати се. Него “сине, само мувај”... Ни у школама више нема дисциплине, урушило се и тамо штошта. Уосталом, корупција у образовању већ је јавна тајна.

* Како се ситуација у друштву одражава на позориште?

- Дуго је одолевало, али се и оно мења. Под тим деструктивним таласима ниједан сегмент није остао нетакнут. И као нација можда немамо талента да се организујемо и донете законе поштујемо. Истина је да глумци иду на разне стране и због тога је тешко одржати репертоар, мада и они који воде позориште морају имати разумевања када се враћају неке улоге. Не ради се то из беса, ретко и из интереса. Глумац није мануелни радник: ако му нека улога “не легне”, боље је да је врати. Поштеније је у нечему не учествовати него уносити своје незадовољство у екипу.

* Нешто бисмо могли да научимо од Јапанаца?- Да, шта су достојанство, дисциплина, част и образ. Примећујем да се у понашању људи тако нешто одавно изгубило, али и у ономе шта нам нуди телевизија. Данас чујем на радију како ми нисмо Кореја да забранимо ријалити програме! Као, питање је слободе. И други садржаји су скандалозни: ток шоу емисије са људима које више не можете да слушате, скупштинске преносе, такође. Само још у “Трезору” и неким емисијама попут “Каравана” Милана Ковачевића, можете нешто вредно да чујете. Гледамо “Хистори”, јер немамо шта на овдашњој телевизији да видимо. А имали смо и ми добар образовни програм, прилоге из наше баштине. Све то је, очигледно, сада важно малом проценту људи, и ТВ више и не жели да има едукативну функцију.

* Ипак, супротно увреженом мишљењу, Европа је и даље конзервативна у очувању неких темељних вредности?

- Тачно. Ми бркамо демократију са анархијом. Све је данас дозвољено. А ако је све дозвољено, доћи ћемо и до Достојевског... Када би се уметници и окупили да дигну свој глас, власт би била равнодушна. Зато су људи демотивисани, више не верују никоме... У Европи је Лондон највећа европска позоришна престоница. На Вест енду се углавном играју класични комади, а и у осталим театрима се зна где је коме место. Не можеш разноразне радионице и алтернативе да уводиш у институционално позориште само зато што је то по твом укусу. Е, ту је код нас збрка. И шта, неко ће овде рећи да је један Вест енд конзервативан?! Најтеже је направити добро класично дело.

* Које наше позоришне куће прате европске стандарде?

- Југословенско драмско је такво било и настоји и даље да то одржи, Атеље је важио за сличну адресу, постојало је златно доба театра на Црвеном крсту, а и сада се труде око репертоара... Када је о дечјем позоришту реч, “Бошко Буха” има своју традицију, “Пужић” је, опет, прича за себе која не попушта у постављеним стандардима. Национално позориште, пак, има своје императиве. Могли би они да буду наш Вест енд, али свуда - па и у овим кућама - процуре и представе које припадају ворк шопу. Можда би својим искуством могли да помогну људи из моје генерације и старији, ипак, све се своди на приватне позиве да се погледа нека представа и упути савет. С друге стране, овлашћења управника одувек су била велика. Ипак, некада је постојао коректив (уметничко већ, на пример), који се и те како уважавао. Данас живимо у доба неуважавања ауторитета. Долазе млади, недозрели и недовољно спремни за одговорне положаје. Такви не желе много ни да науче, без покрића су у образовању и без ослонца на традицију и континуитет. На сцени је, усудићу се рећи, терор младости.