Гордана Ђурђевић-Димић: Све радије играм мајке

ПРВАКИНЈИ драме Српског народног позоришта у Новом Саду и добитници награде “Жанка Стокић”, Гордани Ђурђевић-Димић, ова сезона није значајна само због девет улога које упоредо игра на сценама у матичном позоришту, у Београду и у Суботици, већ и због чињенице да је део театра који обележава век и по трајања.

- Свест о томе да припадам најстаријем театру у историји Срба, у који су генерације уметника пре мене уткале своју љубав и вештину, пружа ми изванредан, краљевски осећај. Треба се само сетити да је из овог позоришта, овог расадника врсних глумаца, изникло Народно позориште у Београду, да је одавде подстакнут настанак и ХНК у Загребу, па да се спозна величина ове институције - каже у интервјуу “Новостима” Гордана Ђурђевић-Димић.

* Како, онда, доживљавате наговештај да би СНП могло да изгуби статус установе од националног значаја јер је однедавно његов оснивач покрајина, а не република?

- Све те приче о томе да ли смо ми национална институција или не, те приче и те дилеме када се поставе, испуне ме горчином. Може на то да се гледа кроз некакав параграф или не знам шта, али суштински, СНП је увек било, а морало би и да остане национална институција културе.

*Када је реч о еху, ових дана лепу реакцију публике изазивате нарочито улогама у “Призорима и егзекуцијама “ у Народном позоришту и ликом Рајне у филмском хиту “Монтевидео бог те видео”...

- Обе улоге су захтевне. Посебан доживљај била је недавна премијера филма “Монтевидео” у Новом Саду. Изванредан доживљај!Најпре, све нас је осоколило што поново ради биоскоп, а затим и бурно реаговање и одобравање публике када је у филму интонирана химна “Боже правде”, па када је наш тим победио Бугаре. Аплаузи,навијање, као на стадиону. Иначе, играм мајку главног јунака Александра Тирнанића, легенде нашег фудбала, који је заједно са Мошом Марјановићем харао годинама као играч и тренер.

* Да ли је тешко данас изборити се за добру женску карактерну улогу?

- Јесте, нарочито у Војводини чија кинематографија деценијама спава. Срећа је да су браћа Бјелогрлић из ових наших крајева, па су у свом родном месту Баранди направили читав филмски студио. Раде добре филмове, а раде паметно и нису се погордили. Тако и ми глумци из Војводине можемо да рачунамо на филмске ангажмане.

* У годинама сте када још можете да играте заводљиве жене, али и мајке. Какве су вам улоге драже?

- Радећи улогу у овом Бјелогрлићевом филму, спознала сам да су ми све драже улоге мајки. Радује ме што сам била део те екипе, тог дивног нараштаја младих људи који су тако на велика врата ушли у нашу кинематографију. Уз њих сам поново проживела своју глумачку младост. А да не помињем привилегију заједничког посла са глумачким асовима попут Миме Караджића, Сергеја Трифуновића, Бранимира Брстине...

* Ваша глума награђена је најпрестижнијим признањима, почевши од Стеријине награде до “Жанке Стокић”. Како на искусног глумца делују признања?

- Она су подстицај и обавеза да се не иде испод одређеног нивоа. Али, у данашње време, награде све мање значе. Глумцу је у овом беспаричном и туробном времену значајније да има посла, да ради, да у континуитету буде у неким екипама које раде праве ствари.