Зубац: Спас је у нашој непослушности

Глобализација је, без обзира на многе њене противнике, нажалост, незаустављива. Она ће ићи до обесмишљавања, до неког тоталног поравнавања. Теши ме то што смо ми мала, не радо и увек дисциплинована нација, па захваљујући тој „непослушности“ верујем да ћемо успети да сачувамо понешто од свог идентитета.

Ово, у разговору за „Новости“, каже Перо Зубац, песник, преводилац, новинар... Рођени Невесињанин понајмање је био политичар, али су га политичари увек уважавали, било да су из позиције или опозиције.

Дешава се да и данас Зупцу понеко приговори на отвореним симпатијама које је према њему испољавао Јосип Броз Тито. Тврди за себе да није типичан југоносталгичар.

* Какав је нетипичан југоносталгичар?

- Најпре, нисам од оног соја људи који накнадном памећу преправљају своју биографију. Многи су у то време желели да буду у Титовој близини, али нису могли. Била је привилегија лично познавати председника државе, бити у његовом друштву. Није ли и данас тако? Југоносталгија, барем за мене, није жал за Титом и његовом идеологијом. Ма, не! Ја жалим за својом младошћу, за временом када сам био лепши и бржи, када сам имао велике планове, гледао на далеко...

* Сналазите ли се у овом времену у којем Србија поново мора да доказује своју припадност Европи?

- Европа је наша кућа. Ко иоле мисли на генерације које долазе треба да ради на томе да се што више примакнемо Европи, да постанемо њен део. Али, као човек који размишља и гледа унапред, носим, наравно, и извесну дозу скепсе. Плашим се да ће нас тај огромни и страшни бирократски апарат прогутати, а потом се распукнути као балон који је преко мере надуван.

* А још болујемо од погубне неслоге...

- Неслоге су нас, несумњиво, много коштале. Ја, ипак, налазим разлоге за оптимизам. Умемо ми да збијемо редове у највећим невољама. Сећате ли се када нас је НАТО бомбардовао? Сви смо били тако увиђавни и благи једни према другима, дружили се више него икада, упознавали, најзад, наше најближе комшије које нисмо примећивали деценијама, джепароши нису джепарили, лопови нису обијали... Храбри ме и наш садашњи однос према пострадалом Краљеву. Као нација имамо шансе све док не постанемо равнодушни на несрећу наших сународника, на другом крају државе.

* Како гледате на мисију ђпомирења-извињења између Срба и Хрвата, коју предводе Тадић и Јосиповић?

- Радујем се како то раде ова два млада човека. Не познајем лично ни Тадића ни Јосиповића, али познајем њихове очеве - академика Лјубомира Тадића и шјора Анту Јосиповића. Нјиховим синовима је судбински, историјски и генерацијски дато да мире оно што је неко други посвађао. Верујем да ће успети у свом науму.

* Шта мислите о имиджу савремених политичара? За разлику од Тита, они не машу народу белом рукавицом из „мерцедеса“, већ посећују стратишта...

- Јасно је да је прошло време обраћања недодирљивих политичара са високих балкона. Као писац, више пажње обраћам на њихов начин говора и обраћања народу и, дабоме, на испуњавање обећања. Ако им је стало до власти, а јесте најчешће, морају да буду у контакту са својим бирачима, свуда и увек.

* Житељ сте Војводине безмало пола века. Делите ли мишљење аутентичног Сремца Синише Ковачевића да је у Новом Саду и Дунав дођош?

- „Мостарске кише“ су ме као двадесетогодишњака винуле у елиту ондашње југословенске књижевности. Док сам дошао себи, већ сам седео у друштву Десанке Максимовић, Добрише Цесарића, Мире Алечковић, Матије Бећковића, Мирослава Антића и других највећих песника тога времена. Наравно да је неким старијим писцима засметао мој „метеорски успех“. За мене, знак да ме је Војводина прихватила као свог најрођенијег била је награда „Ослобођења Војводине“, која ми је додељена када сам имао само 35 година. Нови Сад је јако много доброг учинио мени, а ја и данас настојим да му то узвратим.

* Како се догодило да вас у три наврата избаце из Матице српске?

- Први пут су ме избацили као чанадоновићевца или либерала, други пут, претпостављам, јер сам рекао да неки прозори на згради Матице српске нису отворени ниједном од када је саграђена и да би их ваљало поотварати да уђе ветар... Само сам то рекао и избрисали су ме из чланства. Трећи пут се догодило после „јогурт револуције“ 1988. године.

* Јесте ли после покушавали да обновите чланство?

- Нема ту покушавања. Или јеси или ниси члан.

* У „јогурт револуцији“ зарадили сте етикету аутономаша, а касније су вам неки замерали да се не залажете довољно за аутономију Војводине. Како се сналазите у тим крајностима?

- „Револуција“ ме је затекла на мојој првој и јединој политичкој функцији - члана Председништва Градског комитета СК. Прихватио сам је када сам већ, после три мандата на РТВ Нови Сад, постао уморан од тог посла. Када је о аутономији реч, несумњива је војвођанска специфичност и посебност и у историјском и у ововременском смислу. Међутим, видевши да нам се држава убрзано смањује постао сам склонији идеји „мања држава, мања аутономија“.

* Шта под тим подразумевате?

- Подразумевам да и ми у Војводини, као најнапреднији и најбогатији део Србије, треба да мислимо увек и делатно на целовитост наше државе. Али, код нас је све релативно. Од 152 надлежности, чујем, пренете су само три. Мислим да то, с обзиром на све друге околности, у овом тренутку и није најбитније.

ЛЕНКА, ЛАЗА И ТЕСЛА

* Предано сте изучавали живот и књижевност Лазе Костића, нарочито његову љубав према Ленки Дунђерски. Јесте ли одгонетнули дилему о њеној смрти?

- Није она пресвиснула од туберкулозе, већ од љубави. Било јој је лоше чим је са мајком допутовала у Беч и убрзо је умрла. Знала је да је Лаза написао Тесли писмо у којем је препоручује за жену нашем генију, не наводећи њено име но само лепоту и богатство. Ленка је била врло самосвесна, говорила више језика, свирала клавир, певала, возила кочије, писала песме. А у песми „Санта Мариа делла салуте“ Лаза је записао - „побегох мудро од среће, луд“. Ту енигму ми је разрешила унука Ленкиног брата др Гедеона Дунђерског, Теодора Дунђерски - Ђурић. Захваљујући њој, успео сам да заокружим легенду о Ленки.

СУЗА

* Вашег непрежаљеног пријатеља Душка Трифуновића позвали сте 1992. у Нови Сад рекавши му да дође ако му не смета што ће бити први песник у граду, а ви одмах иза...

- Водим у себи и даље разговоре с њим. Био је невероватно даровит и племенит човек, окружен малим бројем искрених пријатеља и великим бројем поштовалаца. Није никада тражио помоћ, а када су му је нудили памтио је доброту. Уочи његове смрти пренео сам му поздраве сликара Саве Стојкова и поруку да ће му бити част да плати хируршку интервенцију свом пријатељу. Душку се отела суза, ганула га Савина доброта. Али, није стигао на операцију.

ХАРИЗМА ЕМИРА КУСТУРИЦЕ

* Како тумачите феномен књиге „Смрт је непровјерена гласина“ Емира Кустурице у издању Компаније „Новости“? Тираж од 92.000 био је недостижан сан и најпопуларнијим југословенским писцима...

- Све се, једноставно, уклопило - мудар пословни потез Манојла Вукотића и Кустуричина невероватна харизма. Реч је о великом уметнику који је постигао светску славу. При том, он је једноставан човек, врло честитих намера. Не бави се само филмом и писањем, него и оплемењивањем земље у којој живи. За мене је његов Мећавник чудо оплемењене природе. Он је могао са својом лепом породицом да живи у Паризу или било где у свету и да нам каже: „Ма, гоните се, зашто ја са вама да се прегањам око сеоског пута код Кремне?“. Али, остао је са нама. Зато народ жели да прочита шта је то он написао. А написао је изузетно литерарно дело. Срећа је да је Кустурицу свет направио великаном. Да смо се само ми питали, не би он то био.