Боро Драшковић: Време има последњу реч

*Зашто онда нема више таквих уметника данас?

- То је ствар појединца, али и укупности једног духовног простора. Последица је и свега што се дешавало с нама. Увек се ту поставља и питање личне одговорности према животу и професији. Буњуел, Куросава, Бергман, Питер Брук (који је одржао први час на мојој класи) - такве су личности. Режија подразумева персоне, које, ако не поседују дар свих професија, морају да поседују снагу и да схвате све професије и људе који им припадају. Отуда је природна радозналост човека да спозна другог човека и да кинематографски протумачи људску судбину.

* Ваш “Вуковар, једна прича” настао је у време ратних сукоба, али је имао довољну дистанцу према врућим догађајима. То је и једна од претпоставки за потврђену уметничку вредност, за разлику од многих “домољубних” филмова на исту тему?

- Филм је обишао свет у доба када смо се налазили у својеврсном гету, из кога нису могли да изађу ни спортисти... Ако говоримо о поређењу, за мене је одговор веома логичан. Не радим свој посао из мржње него из љубави. Моје једино оружје је камера и позорница, верујем да говорећи о другима - говорим и о себи. Уосталом, основна прича овог филма је љубавна: о савременом Ромеу и Јулији, Србину и Хрватици. Чиста емоција је најбржи пут до човековог срца. Ако филм успе то да учини, обавио је основни задатак.

* За ово остварење на фестивалу у Јерусалиму припала вам је награда за мир и толеранцију, док сте у Верони добили признање за највиши уметнички допринос. Ипак, можда је најатрактивнија вест стигла из САД: “Вуковар” је сврстан у четири најважнија антиратна филма - поред “На Западу ништа ново”, “Поља смрти” и “Апокалипса данас”?

- Доста сам путовао с тим филмом. Он је наше прво остварење које је приказано иза поларног круга. На тим разговорима присуствовало је много избеглица из свих крајева бивше Југославије. У контакту с њима сазнао сам да су у завичају имали све и изгубили све. Тамо у туђини, у том леду и зимској тами, уз помоћ гостољубивих домаћина, граде свој нови завичај. Али, више не питајући ко је одакле, које је вере и нације. Налазе једни у другима оно што нису могли у старом завичају.

* Захваљујући се на титули почасног доктора Универзитета аудио-визуелних уметности у Скопљу, цитирали сте Андрића и рекли да су сви уметници помало сумњива лица...

- Било би природније да неко ко створи уметничко дело - а оно је као молитва - буде прихваћен, него да постане “сумњиво лице”. Када су Сартру Французи хтели да ураде нешто лоше, Де Гол је рекао: “Не дирајте тог човека, он је наш Волтер”. Није случајно што су у неким срећним случајевима и земљама политичари учили од песника. Кад прође време, покаже се да је истинска уметност увек у праву... Некада у уметности неке ствари дођу прерано, али издрже суд времена. Време је једина политика која има последњу реч.