Овај лажни свет није више мој

 СЛИКЕ Лјубе Поповића својом енергијом шаљу опомену да нисмо вечни и да нам ова планета, таква каква је, свима припада.
- Креација данас полако губи тле. Ситуација је по сликарство, али и у општем смислу, доста погубна - каже Лјуба Поповић у интервјуу за „Новости“ у којем, визијом признатог уметника, исликава садашње доба.
* Може ли кроз уметност да се данас врати достојанство савременом човеку?- Врло је тешко време у коме живимо. Да ли ће истина да победи у овом хаосу, где је новац у питању? Тешко. Често се у нас говори да ће „истина победити“. Али, стварност показује да то није тачно. И, још, дан-данас, траје хајка на Србију...
* Може ли се, уопште, говорити о националној култури у глобалном свету? Хоће ли мали народи успети да се изборе за своје парче неба?- Такозвана глобализација је захватила читаву планету. Мале нације полако, али сигурно, пропадају. Данас је циљ глобалног атака на мале народе да се уништи њихова култура. Знам, на пример, да се код нас затварају биоскопи. А у Паризу постоје мали експериментални и уметнички биоскопи, који приказују пробране филмове и велике редитеље. И, држава их дотира. Нису то неке паре. Код нас је стално присутна прича о парама. А култура је најјефтинија инвестиција.
- Наша држава још није схватила да се просперитет једне земље мери културом. Иза тога мора да стане цела држава, а не неко министарство, које је само административна инстанца. Наша култура мора да покуша да се доведе овде, у Паризу, у центру светске уметности.
- Ако хоћемо да идемо у Европу, можемо да идемо само са нашим правим вредностима. Нема другог пута. Зар је могуће да је Србија толико сиромашна, да не може да плати једног директора културног центра у Паризу?! Од Броза до данас овде никада није направљена ниједна велика сликарска манифестација Србије. То је трагично. Морали би овде, у Паризу, да имамо и наш биоскоп, и нашу књижару... То није питање новца - него незнања. Ако то не урадимо, немамо никакве шансе да нешто учинимо у овом свету.
* Да бисмо нешто наше понудили свету, морамо, пре тога, да то понудимо себи?- Ми данас, практично, увозимо а не извозимо уметност. Увозимо западно ђубре! И то је обухватило младе. Ништа од наших правих вредности, готово не можемо да покажемо. Сабијени смо у нашој балканској рупи и примамо, као и читав остали свет, све оно што у свету уметности потиче, пре свега, из Америке, па иде преко Француске, разних других земаља, и стиже до нас, онако, „одварено“ и мало бедно. Нема ничег страшнијег за младог човека него да су му узори гробља западне цивилазације. Уместо да се окрене својој традицији, да покуша да активира свој дух, да види где му је порекло...
- Уништавањем домаће културе, сами себе сводимо на нулу. У последње време нисмо имали готово ниједан филм на неком великом фестивалу. Наше серије су очајне. Оне некадашње, црно-беле, у поређењу с њима, делују као филмови. Деградација је потпуна. И, то је опасно.
- Поред наших силних историчара уметности, паметних људи, писаца, доводимо странце да нам праве Октобарски салон! То је национална трагедија! Драма. Имали смо људе као што су Алекса Челебоновић, Ото Бихаљи Мерин, Оскар Давичо, Васко Попа, Пеђа Милосављевић, па Жика Богдановић, Миодраг Протић и други. А данас смо сведени на то да доведемо неког из Норвешке или Немачке да нам пресуђује шта је уметност. Катастрофа! Уколико држава не предузме мере и стане иза наше културе, ми смо пропали.
* Ко нас, онда, више нагриза? Ми, сами себе, изнутра, или јачи, споља?- И једни и други. Неће, на пример, да се каже, да је Косово отишло због тога што је Американцима била потребна база. На западу често помињу Косово, али зато нико од обичних људи овде у Паризу није чуо за „Бондстил“, највећу војну базу у Европи. Американци не обожавају народе, него територије с којих могу да контролишу кога желе. Зато смо и бомбардовани. И, ми можемо да се „копрцамо“ колико хоћемо, али њима је та база од животне важности, да могу да визирају Русе и Европу.
- Код нас се, опет, појавио умор. Србија је у једном тренутку имала „експлозију“, одржавале су се демонстрације, ударало се кашикама у шерпе, била је чудна енергија у ваздуху... Та енергија је потпуно спласнула. Данас је наш човек равнодушан.
* Није, ваљда, све изгубљено?- Многе ствари су за критику, али није тако страшно. Србија се, ипак, некако одржава. Наша територија је богата. Имамо паметне, врло високо образоване људе... Код нас се пуно преводи. Један део наше елите је, хвала Богу, практично, свезнајући.
- На Новом Београду је недавно организован бијенале мозаика. То делује веома добро, нашки, између декоративне и класичне традиције. Био сам врло пријатно изненађен. Овде тога нема.
- Постоји, наравно, код нас један број сликара који вреде. То је веома занимљиво сликарство. Има најамање десетак веома добрих сликара, младих, који имају талента, ликовно су врло едуковани. Али, они не могу да дођу до изражаја, јер је званична ликовна прича увезена. Не може да их види, ето, Париз. И то је велика несрећа за нашу културу.
* Шта се, за то време, догађа с „великим“ народима? Прети ли западној цивилизацији експанзија вреднијих, попут Кине, Индије или бројнијих, попут Африканаца и муслимана на њиховом тлу?- Чињеница је да су у опасности мањи народи, али је, на пример, чак и велика Француска угрожена америчким капиталом. Иако је Француска моћна држава, у биоскопима се тренутно приказује можда и 80 одсто америчких филмова. Француски филм је потпуно уништен, а амерички је у експанзији. Када су савезници крајем рата бомбардовали Европу, један од циљева је био да се уништи УФА, огромна немачка филмска кућа, тада једна од најмоћнијих на свету. Уништена је, на други начин, и „Ћинећита“. Остао је само Холивуд. Није то случајно. Американци су схватили да култура мора да буде лансирана на нивоу државе.
* Париз је, тако, крајем прошле деценије почео да губи културни примат. Ипак, ситуација се, на срећу, мења...- Американци су одлучили да кроз причу о приватним галеријама уведу своју културу у Француску. Тако је отворено неколико десетина галерија с америчким парама. Те приватне галерије излажу - Америку. Галериста или директори музеја једва чекају да добију новац који је данас веома тешко зарадити на сликама.
- Чак ни француски политичари нису схватили да Француска није шампион света у носачима авиона, него је препознатљива по катедралама, музејима, по Лувру и Версају, по свему што чини културу. Сада се поново враћају галерије из Лондона, Нјујорка, Минхена. Покушавају поново да објасне свету да оно што је овде проглашено добрим - важи за цео свет. Није Париз джаба назван градом светлости и уметности.
* Свашта нам се дешава: спопадају нас епидемије, економске кризе, вулкански пепео спушта авионе...- Потоји теорија да негде на Аљасци Американци имају огромну лабораторију која служи за производњу земљотреса! Земљотреси ће ускоро бити врста оружја много јача од оног које је употребљивано у Вијетнаму или Авганистану.
* Да не претерујете?- Зашто да не? Пре двадесет година мобилни телефони су били мислена именица. Техника напредује. Ако успеју тиме да овладају, много је лакше да се притисне дугме, него да се воде ратови. Није случајно госпођа Олбрајт једном изјавила да природни извори у Сибиру не припадају само Русији, него свима. Комунистичка девиза постаје и капиталистичка: што је моје, то је моје, а што је твоје, то је и моје и твоје!
* Својевремено сте рекли да 20. век није срећан и да је то био век деструкције. Наставља ли 21. ову неславну традицију?- Гори је. Двадесети век је само начео човечанство. То може да се види из обичне анализе о томе шта се дешавало у ликовном свету, који је у 20. веку постао нека врста ђубришта. Нагомилавање ничега. Данас живимо у времену у ком су певачи лажни, сликари су лажни, пропали редитељи се баве перформансима. Све је потпуно искривљено. Данас неко направи тридесет слика, за два-три дана. Све се може. Такво је време. Писоар Марсела Дишама је затровао читаву једну генерацију. И дан-данас неки уметници размишљају на нивоу писоара.
* Има ли наде да оздравимо?- Кад би Господ Бог постојао, сишао с неба и рекао: „Лјубомире, био си феноменалан, поштен и исправан грађанин на планети, од данас ћеш поново имати 20 година и живећеш још један живот“, ја бих му се захвалио, али то не бих прихватио. Не бих могао да живим у овом свету који више није мој. Нити га добро видим, нити га добро познајем. С двадесет година, лежао сам на ливади, гледао у небо и играо фудбал. Мој син Алекса, с исто толико година, данас седи испред компјутера. И, у томе налази уживање. Огромне су провалије у генерацијама. Намерно нисам хтео да уђем у логику инструмената и нових играчака, јер за тим немам потребе. Имам обичан, стабилан телефон и то ми је сасвим довољно.
* Хоће ли техника, која се развија из дана у дан, да нас уништи у будућем неминовном обрачуну човека и машине?- Она полако, али сигурно, уништава човека. Уништава креативност. Ново време, нова цивилизација и компјутеризација, учинили су да се крене другим путевима. За такве сензибилитете, уметност више није важна. Она њима не треба.
- Данас, на пример, људи не могу да схвате вредност читања. Кад читаш Ничеа, Шопенхауера, Толстоја, Томаса Мана, велике мислиоце и писце, имаш шансу да се с њима дружиш, као да си на спиритуалистичку сеансу позвао Достојевског, који је дошао код тебе да ти прича „Записе из мртвог дома“. Данас нико ништа не чита. Као што људи не могу да се сконцентришу ни да гледају слике...
* Све се брзо саопштава и човек једноставно нема времена да се усредсреди на огромну количину информација коју добија...
- Хвала Богу, у Паризу још увек постоје велике изложбе. Рецимо, Тарнера, и мајстора око њега. Кад човек види слике из 19. века, може да нађе унутрашњу равнотежу... У париској кинотеци свакога дана се окреће по петнаестак филмова. Ко има одређени сензибилитет, има шансу да нешто научи. Париз има огромну машинерију. Догоди ми се да одем на десетак дана, и кад се вратим, све је ново: и плакати, и позоришни комади, и филмови. Кад видим да људи стоје у реду да погледају слике, мислим да има наде. Помислим: није све пропало.
* Рекли сте да је оптимизам смешан и да је то тешка реч за свакодневну употребу. Имају ли људи данас право на ведрину?- Оптимизам је лична ствар. Зависи од тога како смо направљени. Бити оптимиста је много лепо, јер ти то, на неки начин, ствара илузију о животу. Постоје људи који, једноставно, не желе да имају проблеме. Они живе један фини живот на планети, без икаквих поремећаја. Ја сам рођен у меланхолично-трагичној сфери мога бића и читавог живота сам имао неку врсту траума, које сам покушавао да изразим кроз слике. Жуч у човеку може да буде креативна, нагони га да се искаже, да изнесе из себе скривене стране. И, на крају, човек се сликарством, поезијом, литературом, филмом, уопште уметношћу, брани од песимизма.
* Све је више песимиста у свету у којем се један слој људи додатно богати, док други, далеко бројнији, даље осиромашује. И, тај јаз је све већи. Имате ли утисак да људи данас схватају да нису вечни, да постоје и живот и смрт, као што живот и смрт постоје на свакој вашој слици?- Огромна је разлика између богатих људи после Првог светског рата и ових данашњих. Ондашњи трговци и други имућни, попут Коларца, имали су љубав према отаджбини. Оставили су факултете, позидали школе, болнице. Огромну већину садашњих богаташа то не инстересује. Занима их само да згрну паре. Ко је од садашњих тајкуна нешто оставио на културном плану нашој Србији? Једном младом богатом човеку, који се распитивао за моје слике, рекао сам: „Нису моје слике за вас. Купујте гвожђе.“ Велики број људи данас слике не купује зато што их воле, већ зато што им расте вредност. Волети, на пример, Дада Ђурића, значи да мораш да имаш огромну културу, да пратиш свет од Боша до данас. Ипак, на срећу, има и заљубљеника који знају шта је сликарство. Бити колекционар значи имати стил. Та врста колекционара не мора да буде много богата. Важни су љубав и знање. А сликари су сентиментални према таквим људима, у стању су им да им поклоне слику, ако виде да воли.      

ЋЕЛИЈА
* КАКО, као уметник, доживљавате судар с данашњим светом?- Трудим се да живим као у ћелији. Не излазим много. Не волим, нарочито сад, много контакте са светом, јер морам да се сабирам. Морам да пробам да максимум енергије унесем у слике. А енергију немам преко целог дана, већ само четири-пет сати пре подне, када ми је све јасно. И, онда најбоље радим.
- Блокиран сам самим собом. Кад човек уђе у неке године, једноставно мора да покуша да се одржи. А није лако одржати се, нарочито у овом загађеном свету.

ШЕТНЈА ПОСЛЕ СМРТИ* ПРЕКРИВЕНА белим чаршавом, сакривена од погледа знатижељника, у париском атељеу Лјубе Поповића полако настаје једна од његових капиталиних слика, огромних димензија, на платну 2,60 са 4 метра.- То је, у неку руку, мој сликарски тестамент. Слика је имала више радних наслова. Ако има енергију, слика сама почиње да диктира своје услове. Једном сам, под ово платно, случајно подметнуо књигу „Има ли живота после смрти?“ Је ли то случајно? Онда ми се учнило да правим самог себе како се шетам после смрти, да се, ту, као дух, још, мало мувам. Последњи наслов те слике би требало да буде „Моја шетња после смрти“. Ту није крај, има бар још читавих годину дана да се ради. Отићи ће у дворац у Нормандији, код колекционара, који већ има преко 40 мојих великих платна. Чак бих волео да ме једног дана сахране поред тих слика.

ПЛАТАНИ
- СЕЧА платана у Булевару краља Александра је један од највећих злочина у историји Србије, после сече кнезова у Ваљеву, за који нико неће одговарати. Монструозно је исећи и једно здраво дрво, а камоли толики број.

ВАЛЈЕВОКРАЈЕМ маја, у Ваљеву, биће отворена велика изложба Лјубиних раних цртежа. Биће изложено стотинак лавираних цртежа, цртежа пером, вечерњих актова са Академије.