У истом костиму и судбини

ГЛУМАЧКИ пут Светлане Бојковић у понедељак ће се по трећи пут укрстити са Жанком Стокић: после ТВ драме, награде са именом славне и трагичне претходнице (чији је и први лауреат), наша позната глумица ће још једном, овог пута на позоришној сцени, „обући“ Жанкин костим и судбину - дочаравајући један од најтежих дана унесрећене и осрамоћене глумице. Радња представе „ О темпора, о морес - о времена, о обичаја“ Братислава Петковића, дешава се на Ђурђевдан 1947. године, њену славу, на коју није дошао ниједан гост, чак ни свештеник...
- Све је почело од ТВ драме, емитоване још 1992. године. „Смрт госпође министарке“, коју је написао Душан Савковић а режирао Сава Мрмак, на захтев гледалаца репризирана је већ после неколико дана - присећа се Светлана Бојковић почетака „дружења“ са Жанком Стокић. - Од тада до данас, виђена је на телевизији много пута и изазвала је велику пажњу гледалаца. Потом је на иницијативу Мире Ступице установљена награда с Жанкиним именом. Била је то својеврсна уметничка рехабилитација, а она правна десила се тек почетком ове године, шест деценија од њене смрти.
* Ипак, у понедељак ћете се први пут, у „Модерној гаражи „, сусрести са Жанком на позоришној сцени?
- Биће то другачије јер је садржај другачији, као и околности. Све је концентрисано у педесет пет минута, колико представа траје. Специфичан је и начин игре: на малој сцени, у камерном извођењу, уз непосредан контакт с публиком. Комад се бави једном ситуацијом у животу Жанке Стокић. С њене славе, осим верне служавке и лекара који јој доноси инсулин, сви су изостали - чак и свештеник. Спречен је да дође јер је претучен, али она то не зна и мисли да је се и Црква одрекла... Сама сече колач и чита тропар, сећајући се како је некада на тај дан кућа била пуна гостију: Вајферт би јој слао пиво и точиоца, а Мендрагић и Петковић (иначе, отац писца) специјално за њу месили колаче. Током представе се говори и о њеној молби за помиловање, из које сазнајемо како је током рата крила Кочу Поповића и брата од стрица Моше Пијада, па и чувала драгоцености неких београдских породица. Мада је многе задужила, сви су се правили луди када је после рата протерана са сцене, одузете грађанске части. С разлогом огорчена, Жанка не ламентира над собом. Покушава да се избори са судбином. Нажалост, смрт ју је претекла. Остала је неиспуњена и њена последња жеља да јој се на сахрани отпева „Ој, Србијо, мила мати“...
* Глумцу је тешко да се суочи са заборавом, чак и онда кад то није смишљена казна?
- У свом животу нисам присуствовала таквим стварима. Заборав код нас обично дође природно, с годинама: старошћу и смрћу. Додуше, у случају неких уметника дешавале су се и теже казне од заборава и губљења грађанске части. Цветковић и Танић су погубљени без суђења, зато што су радили током рата. Опет, неке њихове колеге прошле су без икаквих последица. Успели су да се снађу, пронађу добре везе и заштите се.
* Иако је правном рехабилитацијом коначно скинута љага с Жанкиног имена, међу нашим савременицима још има људи, истина ретких, који би је разапели на крст због „сарадње“ с непријатељем?
- Пре свега, то је паушална, површна и произвољна оцена иза које стоји нешто веома ружно. Жанка је неспорно била наше културно добро. Чак и да је имала мана, не би је смели блатити - у име сопствене традиције и културе. Нити спуштати на ниво у којем се полемише да ли је дебела, је ли имала порока, или била квислинг! Чињеница је да је играла током рата, али за свој народ и на свом језику. Заслужила је толико да о њој с поштовањем говоре и они који је никада нису видели на сцени. Зато што се прича о њој преноси се као усмено предање. Уосталом, глумци једино тако и трају дуже од свог века.
* Писац је стао у Жанкину одбрану, бранећи и њену коцкарску страст: као врсна глумица „играла“ је покер лицем и умела да одглуми „флеш ројал“ или „дуплу кенту“?
- И мени је то било занимљиво. Не играм покер, али су ми јасна правила. Јасно ми је и да је Жанка за коцкарским столом вежбала своју професију. Говорила је да јој је покер занимљив, јер има публику и може да блефира лицем. Познато је и да је добијала партије и велике своте новца. Али је на крају намерно губила да њени пријатељи не би кући отишли без новца.
* За разлику од ТВ драме, данас сте ближи њеним годинама. Самим тим и животном и глумачком искуству?
- Тачно, сада сам у Жанкином добу. Имала је шездесет година, мада се увелико говорило да је стара и болесна. Данас се другачије доживљавају године, али ова чињеница није од пресудног значаја у нашем послу. Зависи од духа како ћете човека третирати. За разлику од тела, дух не стари. Мада је Муци (редитељ Лјубомир Драшкић) увек говорио да се у позоришту брзо стари. Мислио је како време лети од улоге до улоге, од сезоне до сезоне. Дође време кад више не можете да играте оно што сте могли са 40, 50 година. Али, и зато што су наши управници мушкарци и имају мало „балканскији“ поглед на године: њима је већ са тридесет глумица престарила за неке улоге. Напротив, верујем да глумац мора да буде „старији“ од улоге - ментално и искуствено. Лично, још увек сам у пуној снази, иако последњих година почињем да добијам неке епизоде које могу да урадим очас посла. Онда ми то и досади. Понекад имам задатке који су минимални и интимно безначајни. А све због нашег односа према годинама.
* Познати сте по бриткости с којом говорите не само о проблемима професије већ и културној политици, уопште. Видите ли неке помаке?
- Нажалост, ретко. Ретки су и људи којима је стало да одрже и однегују неке вредности. Све зависи од оних који су на позицијама и чија је дужност да се баве културном политиком, јер њихов рад и залагање треба да васпитава шири слој људи, са свешћу о правим вредностима. Али, дигла сам руке. Не желим да ми живот пролази у нервирању. Хоћу себи да угодим. Да путујем, читам, да се дружим с драгим људима.
* Пуно држите до пријатељства и данас, када се у њега „заклиње“ све мање људи?
- Сва су моја пријатељства опстала. И сва трају више од 20- 30 година. Истина, у Београду немам много времена за дружење. Увек сам у некој акцији. Зато лето не дам никоме! Током три месеца заборавим и на професију којом се бавим, уживам. Дешава ми се да и усред сезоне направим „брејк“, изместим се из сопствене средине и свакодневице. Самим тим, све што се догађа око мене научила сам да „изрелативизујем“ и да се не нервирам.
* Једном сте изјавили да су вас оба животна сапутника, Милош Жутић и Лјубомир Драшкић, учила како да непрекидно трагате за истином?- Увек ми је то било битно, па и дан данас. И увек ћу исту захвалност осећати. Милош је учествовао у мом глумачком васпитању и обликовању, с Муцијем сам делила исти поглед на позориште и уметност. Зато сам касније, као оформљена жена и уметница, успела да се с неким тешким тренуцима сама суочим. Спремније их дочекам и издржим.
* Шта може данас да дирне ваше унутрашње струне и најдубља осећања?
- Само оно лепо, добро и позитивно. Да бих себе одбранила, одавно сам „одлучила“ да добро више и не очекујем, да оно једноставно не постоји. Ипак, када се деси, протресе ме и доведе до суза. Злу се одавно не чудим, нити ме може изненадити.

НАЦИОНАЛНЕ ПЕНЗИЈЕ
* Како као уметник који је добио националну пензију, оцењујете све шири круг колега који верују да им она, такође, припада, мада се не могу похвалити баш импресивним биографијама?
- Ако постоје јасни и чврсти критеријуми, не би требало да буде проблема око доделе. Самим тим, људи који не испуњавају услове, не би имали разлога ни да је очекују. Ако се једном направи пропуст или преседан, онда је тешко истрајати на критеријумима које је, уосталом, требало јавно обелоданити. У противном, ствара се забуна и девалвира признање.