Изазов женских чари

 У ВИШЕСТРУКО занимљивој научној студији „Византијски еротикон“ познати немачки византолог Ханс Георг Бек (1910-1999) покушао је да покаже на који је начин византијско друштво, чврсто утемељено у својој традицији и обрасцима понашања, излазило на крај са својим теолозима, и строгим моралним диктатом цркве, пре свега када је реч о еротици и сексуалности. Књигу је објавила млада издавачка кућа „Карпос“ у преводу Томе Савице и Весне Чковрић.
Упркос јаком утицају хришћанства, византијско друштво је познавало и ценило радост, па и ону чулну, коју је црква највише осуђивала. Бек открива како је еротофобија званичне цркве често игнорисана у византијској свакодневици, уметности, књижевности, чак и у манастиру. Текстови појединих античких љубавних романа дошли су нам и у форми молитвеника у које су били прерушени како би се прекратили дуги сати манастирског богослужења, бележи уредник Дејан Аничић.
На промоцији у уторак Дејан Джелебджић, византолог, подсетио је да је црква својим канонима желела да сузи простор еротског живота па су за преступнике одређиване казне као што је забрана причешћа и екскомуникација. Ипак, мотиви љубави и еротике могу се наћи у старогрчким романима као и у епиграмима који постоје још од петог века пре Христа и писани су све до шестог века.
Нека врста оца византијског монаштва Василије Велики истицао је да не постоји „ситан грех“ већ само „смртни греси“ који са собом повлаче вечно проклетство. За њега је жена у сваком погледу била највећа опасност: „грозно је када мушкарац иде жени; још горе када жена дође мушкарцу“. Слично је проповедао и Јован Златоусти за кога је девичанство представљало свеопшти идеал хришћанског начина живљења. Упркос таквим учењима живот међу обичним људима у Византији, а посебно на дворовима, ишао је другачијим током.
Тако Ханс Бек подсећа на царицу Евдокију, жену цара Аркадија (395-408), којој је Златоусти јавно приговарао због сплетки што је био разлог да га она обори с положаја. Затим, њена ћерка Пулхерија, која је „у политици свога брата водала као на повоцу“ и чак је одредила киме може да се жени. Чувена Атанаида из Атине, високообразована дама, имала је довољно куражи да се и после наметнутог развода од цара и прогонства из Цариграда смести у Јерусалим и оданде извргава руглу верску политику свог бившег мужа. Ерос се, пише Бек, претворио у убиствену мржњу и ниједан гувернер покрајине Палестине није се усуђивао да осујети њено деловање.

ИЗ КРЧМЕ НА ТРОН
У десетом веку царица Теофана стигла је до трона право из крчме свога оца. Упознао ју је на једном од својих ноћних похода распусни престолонаследник, потоњи цар Роман ИИ, кога је успела да заведе, пет година касније он је умро, али Теофана није била расположена да изиграва удовицу одану Богу: подлегла су јој још три цара...