Врапчић на длану вечности

КАО да је свој живот пресликала у незаборавне шансоне. Ле моме пиаф постала је симбол Француске за живота. Била је инспирација и за биографе, али и филмско платно. Последњих годину дана поново су одзвањали тактови њене познате баладе "Живот у ружичастом" у биоскопима широм планете. Захваљујући Едит Ђовани Гасион, коју је свет славио као Едит Пјаф и њеним милозвучним песмама, француска глумица Марион Котијар, срушила је англосаксонску баријеру и на недавној 80. додели најпрестижнијих филмских признања освојила "Оскар".
Филм, назван по најпознатијој шансони Едит Пјаф, кренуо је прошле године са Берлинала да осваја Европу. Затим се режисер Оливије Дан китио "Цезарима", да би се претходног викенда показало да и Американци имају слуха за "ружичасте" ноте. У филму као и у књизи "Едит Пјаф", њене полусестре Симоне Берто, певачица је добила ореол светице, јер и поред бројних искушења, није губила веру у живот.
Рођена у граду светлости, кренула је, ипак, са мрачних париских плочника. Мајка и отац, кафанска певачица и акробата, отишли су својим путем. Мала Едит изгубила је вид, а тек је поново прогледала у седмој години. Чудесно излечење приписано је светој Терези, којој су се молиле проститутке из јавне куће њене бабе. У жељи да осети родитељску љубав, сели се код оца, али убрзо схвата да ни то није њен дом. Враћа се на улицу и утеху налази у песми, која ју је одвела до Луја Леплеа, власника ноћног клуба. Захваљујући ментору, добија прилику да сними плочу, а он јој је наденуо и надимак Врапчић (Пјаф), по коме ће је сви памтити. А онда поново пад. Леплеа убијају, а полиција је сумњичи да је и она виновник крвавог злочина.
Управо тако, са мешавином сјаја и таме, Изабел Собелман и Дан представили су и на филму животну причу Едит Пјаф. Почињу од њеног успеха у Нјујорку, па је враћају на несрећно детињство. Прескачући време и меридијане, дају динамику причи, како би описали сву драматичност догађаја. Често мешају фикцију и чињенице, градећи од певачице велики француски мит, што је, без сумње, Едит Пјаф и данас. На половини филма публика одједном затиче Едит на самртној постељи, скрхану од страсти за песмом и мушкарцима. После неколико кадрова, Едит је поново девојка пуна живота, која покушава да пронађе свој пут.
Биографи су сакупљали податке углавном од потомака њених савременика. На листи пријатеља били су и Жан Кокто, Морис Шевалије, Жак Борже, Марлен Дитрих, као и човек коме је открила тајне шансоне - Шарл Азнавур.
Да би се истакла рањивост Едит Пјаф, у филму је посебно место заузела њена љубавна прича са боксером Марселом Сомерданом. Највећу љубав среће у успону каријере када одлази за Америку. Шампион средње категорије одмах је подлегао њеним чарима, али је заједнички живот био неизвестан, јер је он већ основао породицу. Страст, сузе, чежња пратиће "краљицу француске песме и краља ринга". Мада је било многих препрека, њихова љубав је опстајала све до смрти Сомердана. Погинуо је у авионској несрећи, која је спречила још један страствени сусрет заљубљених. После патње поново је тражила срећу у два брака. И, наравно, у песми. Касније признаје да је ниједан раскид није сломио као смрт детета. Дрога и алкохол узимају данак, па је све чешће на сцени несигурна и прекида наступе.
"Човек из Берлина" последња је у низу њених песама које се памте, а написала ју је на самртничкој постељи. Пре тога вратила се на сцену "Олимпије" да стави печат на богати музички опус.
Истог дана кад и њен пријатељ Кокто, 11. октобра 1963. године, умрла је на крају своје пете деценије. Мада је у католичкој Француској надбискуп забранио да се одржи миса, то није спречило хиљаде верника, њених поштовалаца, да је испрате и одају последњу почаст на гробљу Пер Лашез.
Она је, како и једна од њених песама каже, увек говорила да не жали ни за чим. Филм "Ла моме" и глумица Марион Котијар са, наградом Америчке филмске академије, само су потврдили њен животни мото.