Пе­ва­ла је жи­вот

... ЈЕД­НА­КО су је во­ле­ли на­кин­ђу­ре­ни сно­бо­ви и оби­чан на­род... Чак и да је пе­ва­ла "ла, ла, ла" ва­ма би за­стао дах..."
Овај пор­трет, ски­ци­ран ру­ка­ма ми­ли­о­на обо­жа­ва­ла­ца, је­дан је од мно­гих ко­ји су се на­шли у код нас упра­во пре­ве­де­ној и об­ја­вље­ној би­о­гра­фи­ји нај­си­ћу­шни­је и нај­ве­ће зве­зде фран­цу­ске шан­со­не, Едит Пјаф. Из пе­ра ње­не по­лу­се­стре Си­мон Бер­то (из­да­вач "Пла­ви ја­хач", би­бли­о­те­ка "Пла­ве ча­ра­пе"), ис­при­ча­на је јед­на од нај­не­ве­ро­ват­ни­јих би­о­гра­фи­ја про­те­клог ве­ка. Та, у пе­сми опе­ва­на жи­вот­на при­ча, исто­вре­ме­но и по­тре­сна и ду­хо­ви­та и не­жна и шо­кант­на, за­вр­ше­на је по­сле мно­го дра­ма и пу­то­ва­ња, успо­на и па­до­ва, у нај­от­ме­ни­јој па­ри­ској че­твр­ти, у при­су­ству че­тр­де­сет хи­ља­да љу­ди... А све је по­че­ло не­ко­ли­ко де­це­ни­ја ра­ни­је, на плоч­ни­ци­ма Пи­га­ла...


ДЕ­ТЕ УЛИ­ЦЕ
ЋЕР­КА улич­ног акро­ба­те и си­ро­ма­шне не­су­ђе­не глу­ми­це, рав­но­ду­шно до­че­ка­на и го­то­во на ули­ци ро­ђе­на, ни­је има­ла мно­го из­бо­ра. "Ра­де­ћи" са оцем (пе­ва­ју­ћи из­ме­ђу ње­го­вих та­ча­ка) пр­ља­ва, мр­ша­ва сед­мо­го­ди­шња­ки­ња би­ла је уоч­љи­ва са­мо за­хва­љу­ју­ћи про­дор­ном гла­су. Да ли га је фор­ми­ра­ла ба­ка ко­ја јој је, као бе­би, уме­сто мле­ка, да­ва­ла ви­но? Или де­вој­ке из бор­де­ла у ком је жи­ве­ла, где је као са­свим ма­ла и сле­па, иза оч­не та­ме ослу­шки­ва­ла гла­со­ве на не­ки са­мо њој знан, ду­бок, не­по­но­вљив на­чин. Сле­пи­ло је из­ле­че­но, али је Едит Га­си­он це­лог жи­во­та, кад год је хте­ла да "ви­ди" пе­сму, за­тва­ра­ла очи да би је"ис­тр­гла из ду­би­не би­ћа".
Одво­јив­ши се од оца и за­по­чи­њу­ћи са Си­мо­ном свој улич­ни "би­знис", Едит је успе­ва­ла да за­ра­ди за хра­ну, джем­пер и сук­њу. Ви­ше јој ни­је ни тре­ба­ло. Ку­па­ле се ни­су, а пре­свла­чи­ле су се тек кад би са се­бе ба­ци­ле ри­те и обла­чи­ле не­ке но­ви­је ства­ри. При­ја­те­ље ко­је је та­да сти­ца­ла - мор­на­ре, вој­ни­ке, ле­ги­о­на­ре, ма­крое, де­вој­ке из бор­де­ла, ни­је пре­ста­ја­ла да во­ли це­лог жи­во­та. Као мла­да мај­ка од 16 го­ди­на тру­ди­ла се да од­не­гу­је сво­ју ћер­ку Мар­сел, али де­вој­чи­ца је по­сле две го­ди­не за­у­век на­пу­сти­ла. Но­вац за са­хра­ну Едит је за­ра­ди­ла та­ко што је иза­шла на бу­ле­вар...
Суд­бин­ски су­срет са Та­том Ле­пле, ка­ко је зва­ла вла­сни­ка ка­ба­реа "Жер­нис" ко­ји јој је дао име "Пјаф", био је пр­ви ко­рак ка "жи­во­ту у ру­жи­ча­стом" иако ће се он "рас­цве­та­ти" мно­го го­ди­на ка­сни­је. Пр­ви на­ступ под кро­вом, над­ви­сио је сна­гом све што се мно­го ка­сни­је де­ша­ва­ло под сво­дом Олим­пи­је и Кар­не­ги хо­ла. Са­мо, на­ступ без то­а­ле­те ни­је био мо­гућ, а Едит је има­ла нов­ца тек да ку­пи цр­ну ву­ни­цу и игле и јед­ну ноћ да је ис­пле­те. Та ма­ла ву­не­на цр­на ха­љи­на (и све ка­сни­је ха­љи­не за на­ступ би­ле су ис­кљу­чи­во цр­не) ви­си­ла је у ор­ма­ну и на дан ње­не смр­ти. Та "кр­па" ко­ју је угле­да­ла по­тре­се­на Си­мон, ко­ја је де­ло­ва­ла као врап­чић ме­ђу рас­ко­шним то­а­ле­та­ма, то са­чу­ва­но ли­це плоч­ни­ка ко­га се ни­ка­да ни­је од­ре­кла - би­ло је истин­ско ли­це Едит Пјаф...


ЖИ­ВОТ­НЕ ЛјУ­БА­ВИ
Лју­бав­ни­ци, им­пре­са­ри­ји, пи­сци "Хар­мо­ни­ка­ша" и "Ми­лор­да", "Рав­но­ду­шног ле­по­та­на" и "Ни за чим не жа­лим ја"... ис­пу­ња­ва­ли су њен при­ват­ни и про­фе­си­о­нал­ни жи­вот, или је то, за­пра­во, би­ло исто. Ипак, лик бок­се­ра Мар­се­ла Сер­да­на, ње­не жи­вот­не љу­ба­ви из­ди­же се из­над свим, без об­зи­ра што су ти "сви" - Ив Мон­тан, Жан Кок­то, Шарл Азна­вур, Мо­рис Ше­ва­ли­је... Бол због Мар­се­ло­ве смр­ти ле­чи­ла је ал­ко­хо­лом и мор­фи­ју­мом, чак и по­нов­ним из­ла­ском и пе­ва­њем на ули­ци, ме­ђу про­ла­зни­ци­ма ко­ји су за пи­ја­ном и умор­ном пе­ва­чи­цом го­во­ри­ли да, јад­ни­ца, та­ко ло­ше ими­ти­ра Едит Пјаф. Не­жна и осе­ћај­на, књи­га Си­мон Бер­то је истин­ско све­до­чан­ство о успо­ну с плоч­ни­ка и бур­ном жи­во­ту ве­ли­ке шан­со­њер­ке. Пи­са­на с мно­го ода­но­сти, али и по­што­ва­ња пре­ма мно­го­број­ним лич­но­сти­ма ко­је се по­ми­њу, она је исто­вре­ме­но и ис­по­вест се­стре у сен­ци, оне ко­ја је оста­ла увек дру­га, при­мо­ра­на да у ку­па­ти­лу, на спу­ште­ној да­сци би­деа, де­це­ни­ја­ма слу­ша љу­бав­не и оста­ле ја­де сво­је ве­ли­ке се­стре. По­след­ње ре­чи ко­је јој је упу­ти­ла би­ле су "сад мо­гу да умрем, ја сам про­жи­ве­ла два жи­во­та", а са­мо ма­ло пре то­га "ја бих опет да пе­вам"...

ХИМ­НА
ЗА вре­ме не­мач­ке оку­па­ци­је, Едит је, пред не­мач­ким офи­ци­ри­ма пе­ва­ла "Где су сад мо­ји дру­го­ви/они што у ра­но ју­тро иду у рат/ они ко­ји су го­во­ри­ли /не ту­гуј, ти ћеш се вра­ти­ти..."
"У ду­би­ни сце­не", све­до­чи Си­мо­на, "па­ли­ло се пла­во-бе­ло-цр­ве­но све­тло, и све је из­гле­да­ло као да је на њу ба­че­на фран­цу­ска за­ста­ва. Пу­бли­ка је би­ла на но­га­ма. "Те но­ћи у "Бо­би­ну" пу­бли­ка је ве­ро­ва­ла у по­бе­ду. Ка­да је у не­кој слич­ној при­ли­ци не­мач­ки офи­цир зах­те­вао да ту пе­сму из­ба­ци из ре­пер­то­а­ра, Едит је од­би­ла, а на ње­го­ве ре­чи да ће је, он­да, он за­бра­ни­ти ре­кла: Мо­же­те, али цео Па­риз ће вам се сме­ја­ти". Пе­сма ни­је ски­ну­та, из­о­ста­ли су са­мо ре­флек­то­ри.