Моћ - по­е­зи­је

КА­ДА је прин­ца Ђор­ђа Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа пи­тао не­ко ка­ко су то Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћи од­не­ли при­мат над Обре­но­ви­ћи­ма, он је ка­зао да су Обре­но­ви­ћи би­ли ве­ли­ка ди­на­сти­ја, ко­ја је да­ла ве­ли­ке др­жав­ни­ке, ди­пло­ма­те и вој­ско­во­ђе. Али при­мат Ка­ра­ђор­ђу дао је Нје­гош, ти­ме што је "Гор­ски ви­је­нац" по­све­тио Ка­ра­ђор­ђу. Ти­ме је та рас­пра­ва би­ла за­вр­ше­на. Нје­гош је и ње­го­во де­ло по­стао онај ко­ји је пре­су­дио у том пре­сти­жу. "Гор­ски ви­је­нац" је по­стао на­ци­о­нал­на би­бли­ја. За те сти­хо­ве је по­ги­ну­ло не­ко­ли­ко по­ко­ле­ња и та рас­пра­ва је за­у­век за­вр­ше­на. Та­ко је у суд­би­ни Ка­ра­ђор­ђа од­лу­чу­ју­ћу реч има­ла, опет, по­е­зи­ја.
Овим ре­чи­ма, пе­сник, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић за­хва­лио се прек­си­ноћ у Мла­де­нов­цу, ка­да му је жи­ри "Шу­ма­диј­ских ме­та­фо­ра" уру­чио По­ве­љу "Ка­ра­ђор­ђе". По­ве­љу, рав­но­прав­но са Бећ­ко­ви­ћем, до­био је и књи­жев­ник Ср­ба Иг­ња­то­вић.
- "Суд­бе­ник" је нај­бо­ља књи­га Ср­бе Иг­ња­то­ви­ћа, ко­ја га утвр­ђу­је у вр­хо­ви­ма срп­ског пе­сни­штва - ре­као је Ни­ко­ла Цин­цар По­по­ски, пе­сник. - То је по­е­зи­ја пе­сни­ка од фор­ма­та. Нју од­ли­ку­је строг из­бор ре­чи ко­јим се ис­кљу­чу­ју уоби­ча­је­не, пр­ве и ба­нал­не асо­ци­ја­ци­је, да би им се су­прот­ста­ви­ло ду­бље зна­че­ње. Ово сво­је­вр­сно при­зна­ње до­де­љу­је се за жи­вот­но де­ло ли­те­рар­ном опу­су на­дах­ну­то ду­хов­ним и сло­бо­дар­ским тра­ди­ци­ја­ма срп­ског на­ро­да.