Ништа не почиње данас

РАДНЈА романа “Ангелус” истакнутог писца Радослава Стојановића (издање СКЗ) дешава се на Косову и Метохији. После Другог светског рата било је саграђено неколико великих вештачких језера а све са циљем потапања читавих српских насеља, по неколико села, одузимајући им земљу и протерујући живаљ, под видом “изградње боље и светлије будућности народа и народности Космета”. Догађало се нешто попут онога из педесетих година, када су на овим просторима основане земљорадничке задруге, али искључиво од одузетих српских имања. После су те задруге прерастале у пољопривредне комбинате и тако је земља српског сељака законским путем отуђивана, а он остајао без посла.
- Прича о “Ангелусу” је кренула управо тако што су описани људи сатерани у безизлаз. Појавили су се и нови ликови, уклапање у нови, расељенички живот, све док једном из оне водурине која је прогутала српска насеља, попут корабље, није изронила давно потопљена црква. Ту се већ згушњавају и радња и време, настаје заплет, почиње исповест Радосав Стојановић.
Болно осећање
Рекосте на представљању ваше књиге да је роман био завршен још 1995. године?
- Гајио сам наду да неће бити потребе да га објављујем, да ће судбина Срба на Косову и Метохији бити бар мало другачија, оптимистичкија, ведрија, те да ће та моја књига бити само реликт моје књижевне маште и прошлости. То је трајало све док нисам схватио да се то моје назови прорОштво из рукописа остварује, да и сам, уз 250.000 сународника, постајем принудни расељеник погорелац. Па и онда сам неко врЕме гајио наду да се све неће завршити на томе, да ћемо се вратити.
Сваки читалац овог романа има осећај безнађа?
- Осећање тескобе и безизлаза, које су у “Ангелусу” понели са собом расељени људи је основно не само оних што су се из свих крајева наше бивше велике отаджбине последњих година свртели у Србији, него и оних који су у Србији одвајкада. Није то више ни уметничко ни филозофско трагично поимање света и живота, то је данас стварно болно осећање већине житеља ове земље која никоме не нуди сигурност, посао, безбедност, животни опстанак. Сви су, или бар огромна већина грађана на некој ивици и у ишчекивању сутрашњег дана, који никако да сване. Колико сте насмејаних људи видели последњих година, колико оних што зраче неким полетом, снагом? Погледајте мале. Какво је њихово детињство и у шта су прошле и пролазе њихове најбоље године живота? Која је њихова судбина? Шта сањају? Да остану овде?
То су суморне слике стварног живота свих нас, да ли је то и ваша порука?
- Писац мора да живи у своме времену и да то време и књижевно уобличи. Време у коме живи мора да има одјека у његовом делу. У било ком погледу да остави писани траг о свом времену, осим ако није писац историјске приче. Погледајте класична књижевна дела. Колико је у њима одјека пишчевог времена и шта то за историју књижевности и уопште цивизације значи? Наравно, то није лако, ни једноставно. Најлакше је побећи из свог времена и проблема које оно носи. Али ухватити се с њим у коштац повлачи и ризик и дело може оцењивати свако ко живи у том времену и то из најразличитијих, па и некњижевних углова, тако да уопште не будете схваћени. Не спорим, мудри књижевници, који увек мисле о свом имену и угледу, не желе да ризикују, и углавном избегавају да пишу о свом времену, или, ако то већ чине, прихватају се оних тема које јесу књижевне али су небитне за време у коме живе. Уосталом, прешироке су књижевне пољане, пуне низбрдица и висова које су већ други запосели.
Немоћ писца
Сматрате да су многа наша књижевна пера равнодушна кад је у питању стварност, па и Космет?
- Срби имају више Косова и ни на једном им не цветају руже, божури. Неки су пак колико јуче чули за њега, а данас им је већ постало крава музара, што би рекао Нушић у “Сумњивом лицу”, упркос трагичности у којој се наш народ тамо налази.
Шта ви као писац можете да учините?
- Осим што ће оставити трагове о свом времену у свом делу, писац никада није био у стању да ишта друго учини у садашњем тренутку. Наравно, ако је само писац, ако није и део власти. А ниједан се уметник није прославио као владалац. Никога он неће својим делом поправити, нити икога научити било чему. Читаоцу може пружити само наду и утеху, да се не осети изгубљеним у времену и самим у свету и да схвати да није једини са тим нерешивим проблемом који му гори у души.
Многи кажу да би требало заборавити прошлост?
- Ниједан уметник се неће одрећи прошлости, јер све што је прошло је део и општег знања, све је то већ унесено у уметност. Ништа не почиње од нас и ништа се са нама не завршава. Мало је оних који раскидају с нечим и обележавају почетак новог. А кад се боље сагледа, то ново је већ имало своје корене у прошлом. Прошлост је у нама, као што је и ново, оно још неоткривено у нама, али га треба “напипати” и ништа више. Е, тај ко ће га, пронаћи, тај ће понети и ореол...