“Воловско срце” се поново враћа у наше баште

ПАРАДАЈЗ воловско срце ненадмашан по укусу, крупан, розикаст и нешто скупљи од обичног, производи се мање, јер је осетљив на транспорт и лагеровање. Иначе,ко га једном проба, друге сорте овог поврћа више не сматра тако укусним. Домаћице знају да је сок од њега најлепши. Упркос томе, на пијацама Србије тешко га је наћи. Углавном га домаћинства гаје за своје потребе, а незнатни вишкови из башта заврше на тезги.

Ова сорта спада у најкрупније и постоји пет векова. У Европу је донесен из средње и јужне Америке, за шта су заслужни Шпанци. До деведесетих у Србији гајен је углавном за потребе домаћинства на селу, али га је укус препоручио. Брижљиво се чувало семе да би се идуће године поново засејао.

Пре две деценије, професор др Иво Ђиновић "воловско срце" је селекционисао, платио таксу Комисији за признавање сорти и тако семе овог парадајза учинио приступачнин свима.

- Унапредили смо га, отпорнији је на пламењачу. У себи има мање воде, фантастичног је укуса, садржи комплексне шећере, ароматичне материје и тању кору у односу на друге сорте - каже проф. Ђиновић.

Тежина плода са којим се профессор сусрео је - 1.130 грама, од кога су, каже, направили пуну шерпу салате да се појело у сласт и да је још и преостало.

- Розе воловско срце нема беле “арматуре” у средини плода од целулозних влакана као што је то случај код неких других сорти, али је осетљиво на болести, поготову у кишовитим годинама.Ако се плод рано убере, онда је око дршке и кад узри зелен, а кад превише сазри - пуца. Зато су хибридне сорте много економичније. Оне имају од једног родитеља квалитет, а од другог отпорност и чврстоћу - каже проф. Ђиновић.