Зорка - чуварка народних обичаја

Међу женама које су храбро корачале испред свог времена, показујући колико су одважне и велике, налази се и име Зорке Јанковић. Њена, као и многе друге златне биографије сачуване су тек у толикој мери да бисмо могли да закључимо да није реч о обичним личностима. А, она свакако то није била, јер је као књижевница и преводилац била и велики борац за еманципацију и образовање припадница лепшег пола.

Како је наведено у Српском биографском речнику, Зорка је рођена 1870. године, у селу Беркасову у шидској општини. Девојачко презиме јој је било Костић и била је ћерка општинског бележника. Завршила је нижу школу, планирајући да настави даље "дружење" са књигом у школској клупи. Али, то се званично није догодило, јер је, како је наведено у делу из 1913. "Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас", самостално "аутодидактички стекла лепо образовање". После удаје за Александра Јанковића, преселила се у сремско село Голубинци. Тада је започео и њен јавни рад, јер је своје место пронашла у Добротворној задрузи "Српкиња". На зачетак њеног књижевног деловања утицала је једна немачка књижевница коју је упознала на путовању. После тог сусрета је почела да пише и преводи, а први књижевни превод, и то "Песме о песми" Јована Јовановића Змаја, објавила је у листу "Парламентар" из Беча. Није било чудно да у то време наше жене добију простор да пишу на немачком говорном подручју уместо на матерњем, јер су тамо припаднице лепшег пола биле цењеније. Као и многе госпође и госпођице, често се крила иза псеудонима, па је њен најчешће коришћен био Великовецка Мира. Највише њених дела је остало забележено у угледним часописима тог доба, као што су "Женски свет" и "Бранково коло".

Зоркина велика страст је била традиција, поготово фолклорни обичаји родне равнице, па је много изучавала о сремским мотивима и бележила их. Веома популарне и читане су биле њене "фолклористичке цртице" које је управник престоничког Етнографског музеја са задовољством читао и чувао. Зорка је то радила по узору на Савку Суботић. Од ње је учила и писала јој писма отвореног типа, која су чак објављена у "Бранковом колу". Међу њима су се нашла и она која јој је послала после изложбе "Српска жена" у Прагу, 1910. године. Тада је Зорка учествовала у организацији догађаја и то као представница "свих српских крајева". У то време значајно је било и њено учешће у оснивању Савеза Српкиња из Војводине и Хрватске, као и писање "Дечје душе".

Зорка је била велики борац за женска права, али је много радила на томе да припаднице нежнијег пола просветли, охрабри, подржи. Као резултат истраживачког рада на ту тему изашла је 1913. године њена књига "Женско питање". Зорка је кренула од положаја дама још у прастаром добу, а затим је правила паралелу са каснијим временима, све до оног у којем је сама живела и радила. Водила је рачуна да сазна и испише све о друштвеним, економским и културним питањима, а потом је изучила положај и могућности женских покрета и организација широм Европе - у Француској, Италији, Швајцарској, Белгији, Португалији, Шпанији, Холандији, Шведској, Норвешкој, Данској, Финској, Исланду, Енглеској и Немачкој, наводећи суштину проблема женског питања код Срба. Др Владислава Полит је на последњим страницама "Српкиње..." писала о важности Зоркине обраде једног таквог феномена, наводећи да је била прва која је то у јавности учинила, понесена тежњом да 20. век буде век ренесансе женског питања.

Зорка је била активна на готово свим пољима које су даме тог времена отвориле за себе. Њено име се ценило и у Народном женском савезу Срба, Хрвата и Словенаца. Није била везана за место у којем је живела, него је стизала свуда. Када јој је умро супруг Александар, преселила се из Голубинаца у Војку, у Срем, и запослила у пошти. Са завршетком Првог светског рата, њена адреса је Земун. И даље истражује, пише, просуђује, саветује, помаже. Нижу се њени текстови, али коначно и књига "Проблем савеза", у којој је, те 1926. године, писала о лошој повезаности, умрежавању женских покрета и организација. Зорка је била и једна од секретарки Одбора Женске заједнице, која је издала Правила Народне женске заједнице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. После тога, па све до смрти, она са Јованом Палавестром и Јеленом Демајо уређује лист "Глас Народне женске заједнице", који је излазио у Београду, једном месечно. Зорка Јанковић је умрла 1933. године.