Прва жена адвокат бесплатно бранила сиромашне

Била је супруга Симе Милутиновића Сарајлије, али није била у његовој сенци. Када ју је српски песник срео, она је већ "имала име" и свој пут. Марија Поповић је од свих најбоље разумела Симино чувено дело "Србијанка", познавала га је од тачке до тачке, додавала пункте (знаке) на стихове да би били питкији, па ју је Милутиновић поносно прозвао - Пунктаторка. Овај надимак није избледео ни када је постала Марија Милутиновић, његова жена. Тако се потписивала и док се бавила учитељским и књижевним радом, али и онда када је, као прва жена адвокат у Србији, храбро и успешно водила парнице.

Марија је рођена 1810. године у Београду. На студије права је отишла у Будим, где се 1836. упознала са Симом, који је туда пролазио враћајући се са пропутовања из Лајпцига. Освојила га је бритким језиком и бистрим умом. Пошто је била добар познавалац немачког језика, Сима ју је замолио да преведе историјску збирку коју јој је послао из Лајпцига и она је то, њему за љубав, учинила. О песнику је, чим га је упознала, писала пријатељу и сараднику Вуку Стефановићу Караџићу, који ју је звао "лепа Маца из Будима", а он јој је о Сими раније говорио.

"Како је у собу корачио, познала сам га да је Милутиновић, по оном описивању, и да је мојој мами по вољи, да сам му реч дала чекати на његов повратак, о што на њему никакве мане што се његове персоне и карактера тиче не налазим, јесте истина, а да би се за њега с вољом удала, то је највећа истина", писала је Вуку, што је у књизи "О знаменитим Српкињама 19. века" забележио Стеван Радовановић.

Марија и Сима су се венчали 4. маја 1838, а две године касније су добили сина Драгутина. То је није спречило да настави да се дописује са Вуком. Поштовање према његовом раду исказивала је тако што му је помагала у сакупљању народних умотворина и песама Луке Милованова Георгијевића, као и у борби за језичку реформу. Прихватајући његов правопис, изазвала је гнев тадашњег вереника, а потом супруга, који није волео ни Караџића ни његову ортографију. Марија је остала доследна својој одлуци, иако је Сима и касније често прекоревао због тога. Наставила је да ужива у Вуковом друштву, са поносом истичући њихово пријатељство и заједничке језичке подухвате. Дружила се и са бројним љубитељима писане речи, који су са њом волели да размењују идеје, откривају нове књижевне појаве, критикују и хвале песме и приче које су се штампале у тадашњим листовима. Окупљала је око себе омладину, међу којима су предњачили Ђорђе Димитријевић, Аврам Бранковић, Лазар Лазаревић...

Марија је подједнако разумела књижевност и право, могла је да полемише са сваким образованим човеком тога доба, а да је у много чему била авангардна, видело се и по запису Анке Обреновић, која је у свом дневнику забележила да је она прва почела да користи пеглу у Београду!

Када је 1847. године Сима умро, Марији је припала његова пензија од 200 форинти, недовољна да би издржавала себе и сина, од којег је чак крила да му је отац умро и говорила му да је на путу. Почела је да ради као учитељица, водила је једну приватну школу у Београду, да би се 1849. запослила у државној, где је добила звање "старије учитељке". И даље је била у тешкој материјалној ситуацији, али је све време показивала хуману црту и човекољубље. Бавећи се адвокатуром, заступала је сиромашне и угњетаване, не желећи да им наплаћује услуге. Није зарадила ни на једној успешно завршеној парници. А било их је много, записао је Јаков Ињатовић, њен пријатељ и уредник Србских новина. У прсте је, објаснио је, знала законик. Али њој је било важније да одбрани немоћног човека и избори се за правду, него да зарађује на нечијој муци.

Марија је умрла 1875. године у Београду, где је и сахрањена. Вест о њеној смрти је ражалостила књижевне кругове, који су се од своје поштоване пријатељице опростили симболичним текстом у "Јавору".

ДУХОВИТА И НА СВОЈ РАЧУН

О животу и раду супруга Симе, Марија је написала биографију и предала је Чеху Ритерсбергу, која је потом штампана у чешким листовима. Ђорђе Рајковић је забележио да јој је стил био жив и пун снаге, а кроз њега је провејавао здрав хумор. Учени људи су јој то, иначе, приписивали, говорећи како са њом могу да се шале, а да се не увреди. Када јој је песник и пријатељ Ђорђе Марковић Кодер једном рекао да не би могао да је ожени, уз образложење: "Мислио бих да имам фишкала, а не жену, сва си ми мушка", она се слатко насмејала и није се увредила, па је Кодер закључио да се "канда поноси својом еманципацијом".