Љубица Цуца Сокић: У 38. години постала члан САНУ

У СРПСКУ академију наука и уметности ушетала је као трећа жена сликар. Учинила је то сасвим тихо. Можда још тише од својих великих претходница, Катарине Ивановић и Зоре Петровић. А имала је само 38 година... Љубица Цуца Сокић била је омиљена међу колегама, поштована међу студентима, вољена међу љубитељима уметности. Говорили су јој како њене слике умирују, а она да и њима, као и свему што ради, приступа са неизмерном честитошћу. Никада се никоме није замерила, па и када је имала на кога и зашто да се љути, радије је ћутала, него ружно говорила.

Љубица је рођена 9. децембра 1914. године у Битољу. Први светски рат је одредио место њеног рођења, јер се због њега њена трудна мајка Ружа склонила из Београда у Македонију, а потом у Ниш. Оца Манојла, новинара и власника "Правде", који се повлачио преко Албаније, није видела до четврте године. Касније се присећала како је саоницама дошао до њихове куће, падао је снег, а она је само стајала на прозору и гледала га збуњено. Пришао јој је, загрлио је и подигао увис, а она му је тихо рекла: "Ја тебе знам са слике".

Нежни и топли родитељи су је пуштали да лети на крилима безбрижног детињства. Девојчица која још није знала да пише, цртала је по тротоару, на папиру и тараби. Тек што је положила малу матуру, пажњу јој је 1930. године привукао оглас у новинама, позив на пријемни испит за Уметничку школу. Знатижељна Цуца одлази да проба, а из зграде излази као примљена ученица, коју је комисија једногласно прогласила ванредно талентованом. Присећала се касније како ју је сликарством највероватније "заразила" Зора Петровић, њена наставница цртања у Другој женској гимназији.

- Блок под мишком, час цртања, Зора Петровић, шетње са њом - биле су то Љубичине асоцијације на тренутке који су је увели у свет сликарства, а да тога није била ни свесна.

Зорин атеље у поткровљу Коларчеве задужбине је наследила 1960. године, што јој је, како је признала, био најсрећнији дан у животу, јер деценију и по пре тога није имала простора за рад. До њега је два пута дневно долазила од оближње Македонске улице, у светлобраон капуту и са беретком на глави током хладних дана. Поред ње је радила Бета Вукановић, код које је завршила наставнички течај, после којег се усавршила на академском код Ивана Радовића. Потом је 1936. године, гладна знања и жељна промена, кренула тамо где све ври од уметности - у Париз. Стигла је на дан Сезанове ретроспективе, па је све време провела у галерији. Три године је радила, учила и стварала у граду на Сени, излагала са групом југословенских сликара, у кафанама сретала многе уметничке "громаде" попут Пикаса, дружила се са Левијем, атеље делила са Бором Барухом... Али, вратила се Београду и почела да ради на првој самосталној изложби слика, графика и цртежа, која је организована у Уметничком павиљону "Цвијета Зузорић", а тамо је касније често излагала.

Професор Јован Бијелић је њој и њеним колегама са класе предложио да оснују групу, како би им слике лакше стизале до галерија. Тако је настао "Десетерац" или "Десеторо", али поједини чланови су страдали у Другом светском рату. Немци су већ на почетку окупације протерали Љубицу и њену породицу из Влајковићеве улице у Београду и ту се више никада није вратила, јер су јој дом после рата одузели комунисти. Са тугом, али без трунке мржње, причала је касније како јој је у тој кући остало много успомена, па и књига "Алиса у земљи чуда", коју јој је мајка читала када је била мала.

Љубица је волела децу и илустровала књиге за њих у "Полетарцу" и "Пиониру", говорила је да су они најискренији критичари. Уживала је да гледа студенте на Академији ликовних уметности, где је предавала од 1948. до 1972, али никада ниједног није желела да издвоји јер је веровала да је свако од њих посебан. Када су већ стасали у сликаре, имала је обичај да на изложбама размењује слике са њима. Говорила им је да је Иво Андрић био у праву када је рекао да завиди сликарима на срећи да буду усамљени и независни.

Волела је да се враћа Паризу, али је на својим сликама највише показивала љубав према Београду. На платну и са кичицом у руци сведочила је о његовим лепотама, које су се неретко мешале са сремскокарловачким, јер је била очарана овим местом.

Никада није засновала породицу и није се кајала због тога, зато што је њен кредо био да због једне љубави човек мора да се одрекне друге. А, она је изабрала сликарство и била му је одана до последњег дана. Умрла је у 95. години, 8. јануара 2009, сахрањена је на Новом гробљу у Београду. Све што је створила завештала је музејима и галеријама широм земље.

НАГРАДЕ

КАДА је 1995. године добила награду из фондације "Владислав Рибникар", признала је да је била срећна и да јој је телефон тог дана звонио као никад пре. Две године пре тога ју је обрадовала "Вукова награда", а у њеној биографији су исписане још Гран при Првог бијенала југословенске минијатурне уметности, признање "Божа Илић" и многа друга државна и локална.