Тужна судба ћерки кнеза Лазара

О принцези Оливери Лазаревић, која је после Косовског боја морала да оде у Бајазитов харем, исписане су многе странице, па и наше у магазину „Живот плус“. Најмлађа ћерка кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице била је залог мира између српског народа и Отоманског царства, и она је своју жртву поднела стоички. Писало се и о њеној најстаријој сестри Мари, удатој за велможу Вука Бранковића, са којим је добила синове Ђурађа, Гргура и Лазара, као и о Јелени удатој Балшић. О осталим кнежевим ћеркама, исписано је тек незнатно, иако су и њих три биле вредне помена и поштовања. Историја их бележи као паметне, образоване, васпитане, нежне, али и самосвојне и амбициозне жене, које су, како је то било примерено владарским породицама, својим удајама доприносиле угледу и јачању српске моћи. Лазар је о томе водио рачуна, трудећи се да на тај начин обезбеди савезнике у важним биткама против Османлија.

После Маре, кнез и кнегиња су добили Драгану, којој су име дали по тетки, очевој сестри. Својим браком довела је до успостављања блискијих веза са Бугарском, мада средњовековни извори нису сасвим сагласни око идентитета њеног супруга. Негде је наведено да је била удата за сина бугарског цара Ивана Шишмана, Ивана Александра, док други извори, међу којима је и византијски историчар Лаоник Халкокондил, тврде да је управо цар био њен муж. У књизи "Свети кнез Лазар и косовски завет", у поглављу "Светородна лоза Лазаревића" који је приредио Миомир Ковачевић, пише да је била у браку са Иваном Александром, рођеним око 1366. Не постоје прецизни подаци када су се венчали, али се верује да је то било око 1388. године. Када је 1393. пало Јужно бугарско царство, јер су Турци освојили Трново, и принцеза Драгана је пала у ропство. Према неким изворима, њен супруг је у турском заробљеништву прешао у ислам, добио је име Искендер,а султан Бајазит га је поставио за намесника Самсуна на обали Црног мора, да би касније управљао Смирном, у којој је 1418. године и страдао. Шта се догађало са Драганом после 1395. године није познато, али се зна да је била изузетно образована и драга жена.

Уз име треће Лазареве ћерке, Теодоре, у књизи "Свети кнез Лазар и косовски завет" стоји - "несрећна принцеза". О њој се, можда, и најмање зна. Наводи се да је била удата за мачванског бана и угарског палатина Николу Горјанског Млађег и да је живела релативно кратко. Наводно је њен брак био кнежев покушај да се приближи новом угарском краљу Жигмунду, јер је Никола, будући зет, важио за угледног и утицајног човека. Од 1390. године он је био бан Хрватске, Славоније и Далмације, а после Теодорине смрти оженио се Аном, ћерком цељског грофа Хермана Трећег. Према неким подацима, Теодора је родила сина Николу и ћерку Катарину (Каталину), док је у неким другим списима, због чега је вероватно и названа несрећном, наведено да није имала потомака.

Четврта принцеза Лазаревића је Јелена. Описивали су је као лепотицу високог стаса, млечнобелог дугуљастог образа, златне косе, која је "поврх чела носила дијадему са многобројним брилијантима и сафирима". Одрастала је у царској престоници, Крушевцу, поред мајке, кнегиње Милице. Имала је непуних двадесет година када је постала супруга Ђурађа Страцимировића Другог Балшића, господара Зете и горње Албаније. Важила је за најхрабрију и најамбициознију од свих сестара, и имала је прилике да то докаже, јер јој је муж поверио дипломатске послове. После његове смрти, са сином Балшом Трећим је управљала земљом и борила се против Млечана за очување Зете. Када су они захтевали да за закључење мира Балша дође на преговоре, а његову главу претходно уценили са 8.000 дуката, Јелена је уместо њега отишла, и сву кривицу за побуну против Млечана преузела на себе.

Говорило се да је госпођа Лена, како су је звали, била слична брату Стефану, а да је сина хранила и неговала мишљу да је Зета неодвојива од српског царства. Од 1411. године она је супруга владара Босне, пргавог ратника Сандаља Хранића, чиме је сину придобила утицајног и моћног заштитника. Међутим, сахранила их је обојицу, после чега је одлучила да се 1435. врати у земљу и обнавља настрадале цркве, јер је одувек била блиска духовном и размишљала је дуго да се замонаши. На Скадарском језеру, на острву Бешка, Јелена је из пепела подигла храм Светог Ђорђа, а затим почела да гради цркву Свете Богородице, у којој ће бити и сахрањена 1443. године.