Јованка Стојковић - Франц Лист јој се дивио, Јова Змај до звезда уздизао

У веома сиромашној уметничкој градини српској, пупи цветак, који својим мирисом мало да неће надмирисати све своје друге и другове. То је Јованка Стојковићева, млада и лепа Српкиња из Темишвара. Учитељ Франц Лист изјавио је да је сматра првом пијанистикињом данашњега века. Колико нам годи такав глас о нашој дичној Српкињи, толико ћемо већма жалити, ако уживање у њеној вештини за српство буде забрањени плод.

Овако је о Јованки Стојковић, у новосадском "Позоришту", записао угледни књижевник и преводилац Бранко Мушицки. Да ли је погрешио? Ипак није била забрањени, али временом је постала заборављени "плод".

Јованка је рођена 5. марта 1852. године у Темишвару. Била је, како је утврдио писац и историчар Стеван Бугарски, ванбрачно дете племића Петра Стојковића и трговачке ћерке Јоане Бухлер. Нема много писаних трагова о њеном животу, поготово оном раном, али нам је захваљујући истраживачким подвизима Стане Ђурић Клајн приближена величина ове сјајне жене. Студије клавира је завршила код угледног чешког пијанисте Александра Драјшока, а потом код Франца Листа, који је примао само најбоље од најбољих. О томе колико је већ првог пута очарала нашу публику, музиколог Александар Васић је исказао речима "Двадесетогодишња високо школована уметница се појавила на српском музичком небу попут метеора у пролеће 1872.". Те године је освојила концертне дворане Сомбора, Београда, Вршца, Панчева, Суботице... Новосађани су је највише заволели, а приказ низа концерата које је одржала објавио је у листу "Застава" песник Јован Јовановић Змај, који ју је уздизао до звезда.

Јованкина следећа станица је била Милано. Усавршавала се у Италији, где је две године школовала глас, јер је за певање била врло надарена. Држала је концерте широм Европе, у Пешти, Грацу, Бечу, Лондону... До 1878. године српска јавност је мало знала о Јованки, али се вратила у жижу, када се у Новом Саду удала за адвоката и новинара Бранка Јовановића, са којим није била дуго у браку. Био је то човек несталне природе, а живот је касније окончао убиством у Бечу.

Штампа од 1878. поново пише о великој пијанисткињи и певачици, док њени концерти редовно пуне сале и новинске ступце.

- Да је Јованкино место у српској музичкој средини било изузетно, види се и по томе што је концерте увек имала у тада највећој и најрепрезентативнијој дворани у Београду - Народном позоришту, док су остали концерти, чак и иностраних уметника, махом били одржавани у Грађанској касини или у Великој пивари - наводи Стана Ђурић Клајн.

Јованка је постала и професор клавира, као и композитор, ствара "Фантазију из руских напева", "Варијације на српску химну, само за леву руку", "Варијације на Сватовац"... И не престаје са концертима, пуни дворане и оставља публику без даха богатим и разноврсним репертоаром, на којем доминира Франц Лист, највећи композитор тога доба и њен професор. Волела је и домаће великане, уживала у извођењу "Сремског кола" Корнелија Станковића и варијације на тему "Што се боре мисли моје". Тим поводом је Аугуст Шеноа записао:

- Гђица Стојковићева се и није отуђила својему народу: а то и чином посвједочи, изведши у сваком од својих концерата по једну композицију чувенога народнога складатеља Корнела Станковића. Иза тих комадах не би пљескању и кликовању ни краја ни конца. Овај њен потез, да свира домаће композиције, утолико је похвалнији, што она, пошто је дотле живела и концертирала у иностранству, није имала прилике да се упозна са домаћим композицијама.

На сваком концерту, а свирала је напамет, без гледања у ноте, публика ју је награђивала цвећем и венцима, нарочито омладинци који су је до куће пратили са лампионима и песмом.

Последњи концерт у Србији је одржала 15. априла 1881, када је отпутовала у иностранство. Од тада се у нашим новинама више није могло пронаћи име Јованке Стојковић. Последње године живота је провела у Паризу, где је једно време држала концерте, док су је Французи спомињали с дивљењем, називајући је "бриљантном словенском пијанисткињом". У граду на Сени је умрла 14. марта 1892. године, а вест о њеној смрти је објављена у новосадском "Стражилову" и сомборском "Бачванину".

Поражавајуће је то што ниједна њена композиција није сачувана и тек 1987. године Дејан Деспић јој је одао почаст, компонујући "Почасницу Јованки Стојковић".