Београдске приче: Пут ка срцу води преко стомака

ТАМАН је научила пет језика, дипломирала на Филолошком факултету, постала предавач италијанског језика, удала се за грчког дипломату, а онда - отишла у Токио да учи Јапанце чарима српске кухиње. Можда тако није планирала, али је остварила жељу да се бави културном разменом. Одлучила је да учини све како Јапанци убудуће не бркају Србију са Сибиром и Севиљом. А она, Јелена Јеремић схватила је да је врло успешно "укрстила" различите школе, знања, али и све оно што је научила слушајући о нашој традицији.

После осмогодишњег искуства у јапанској престоници, у којој је осетила пулс и склоности ове далеке културе, Јелена је своје тајне одала "Београдским причама". И, имали смо шта да чујемо.

* * * Магија сарме * * *

- Предавала сам енглески језик у Токију када сам добила понуду да оснујем први курс српске кухиње. Ево, после неколико година могу да се похвалим да је до сада кроз њега прошло више од 1.700 полазника. У Јапану не постоји ниједан српски ресторан, па је то било једино место на којем су могли да пробају нашу храну. И они који нису чули за Србију од тада су могли да сазнају нешто о нама.

Епилог ове приче је чудноват: многи будући јапански пријатељи Србије су тада први пут чули за нашу земљу, потом су први пут пробали наше специјалитете, а на крају су неки толико били опчињени да су почели да уче наш језик.

* Српски "суши"

- Идеја је настала у највећој интернационалној школи кувања у Токију која се зове "Никина кућа". Они имају више од 60 инструктора из целог света и 15.000 регистрованих студената. Међу њима је педесетак полазника сваког месеца долазило на часове кувања које сам организовала. Уз кулинарство, постепено су сазнавали много о нашој култури, обичајима... Правила сам тематске часове, од приказа војвођанске кухиње, до Титове трпезе, приче о златиборским деликатесима...

А потом је дошла легендарна прича о сарми...

- Јапанска култура познаје једну врсту туршије која се прави тако што поврће остане једну ноћ у сирћету. Али наш кисели купус им је био откровење! Педесет кила купуса у бурету, а унутра само још со и вода, па све то стоји месец дана пре него што се укисели... То им је деловало нестварно. Звала сам деду Томислава да ме упути у неке тајне, јер он у подруму на Миљаковцу од претакања купуса прави чисту алхемију.

Затим је наступила друга фаза. Такорећи фијаско.

- Они живе у скученом простору, па када су "намирисали" цео комшилук претачући бурад, почеле су да стижу прве бурне притужбе - уз осмех прича Јелена. - У складу са својим сјајним талентом за организацију осмислили су како да укиселе само једну главицу, додајући воду и со и смештајући је у херметички затворене кесе.

* Дегустатори

После успешног окончања прве фазе, уследила је друга. Наша саговорница је објаснила јапанским пријатељима да је земљано посуђе из Злакусе најбоље за сарму. Али како га допремити у Јапан?

- Наручила сам 15 лонаца, па их је требало послати на Далеки исток... Све смо осигурали стиропором, спаковали у кутије, али онда су сепојавили проблеми на царини, јер су мислили да нешто шверцујем, па се неколико посуда разбило... Ипак, доживела сам да Јапанци направе одличну српску сарму! Када сам 2014, после свега, направила прву туристичку туру за Јапанце, прва тачка је било село Злакусе на Златибору!

* * * Води нас тамо! * * *

ПРВЕ четири Јапанке које су пожелеле да упознају Србију стигле су овде 2014. године. То су, каже Јелена, биле њене пријатељице које су већ сазнале много о нама кроз часове кулинарства, али су биле нестрпљиве да виде какви смо у реалном животу. Рекле су: "Ми све знамо, киселимо купус, а сад је време да нас водиш тамо!"

- Када неко из Јапана први пут види Србију и наше обичаје, доживи неколико шокова - уз осмех наставља Јелена. - Први шок - стално се пипамо. Овде се сви грле, додирују, љубе три пута кад се виде... Код њих није тако. Следећи, за њих смо "земља гиганата". Просечан Јапанац је висок око 165 центиметара и тежак 47 килограма. Међу нама се скоро не виде.

Уз "гиганте" иде и кухиња која је све само не умерена.

- Када су у једној винарији у Шумадији видели мене и четири даме из Јапана домаћини су пред нас изнели цело печено прасе! Оне су ме уплашено погледале и питале: "Је ли ово за украс!?"

У Јапану је срамота отићи у госте и не појести оно што је домаћин пред вас изнео. А овог пута се радило о озбиљном изазову. Гошће нису дозволиле да се "обрукају".

- Поделили смо се, распоредили смо "задатке" и појели оно што смо могли, а главу и приличну количину меса сакрили у кесе, како бисмо остатак некако савладали наредних дана. Али не лези враже: Где год да смо стигли на следеће одредиште, домаћини би нас најпре "затрпали" новом количином хране!

После седмодневног боравка, четири Јапанке су се вратиле кући, пуне дивних утисака. Правиле су Васину торту у Новом Саду, кајмак на Златибору и земљане лонце у Злакусама. Утисци су им да је Србија феноменална, људи су врло гостопримљиви и срдачни, свуда су им давали поклоне и добиле су много више него што су платиле. Наши "уобичајени" производи попут пршута, кулена или домаћег сира код њих су папрено скупи. Већину од њих нису виделе нити су чуле за њих, а камоли пробале. Међу у "откровења" су, поред киселог купуса убројали и кајмак.

- После посете Београду, а потом Златибору, једна гошћа је, прва у историји, однела рецепт за кајмак у Јапан. Пренела га је пријатељу који је врхунски кулинар и његов ресторан у области Тохоку је први и једини у тој земљи у којем служе кајмак.

Од 2014. године Јелена Јеремић дочекује госте из Јапана код нас, а из сезоне у сезону их је све више. Када све сабере, каже да нас азијски гости доживљавају на два начина.

- Најчешће их својом непосредношћу и срдачношћу сасвим разоружамо, и они се потпуно предају нашем амбијенту и начину размишљања. Додуше, постоје и оне ретке ситуације када их све то толико збуни да се уплаше и повуку.