Београдске приче: Стаза бивших покојника

БЕОГРАДСКИ паркови и шеталишта су оне мирне оазе које има свака метропола и у које се склањају сви које су преморили градска бука и пребрзи живот. Зеленило и поплочане стазе постали су синоним за мир и лагане породичне шетње.

Тако је и са парком на Калемегдану. Највише суграђана и њихових гостију воле мир којим је опасано старо утврђење. Опет, страни туристи који кроче у наш главни град обавезно долазе на тврђаву, јер, ко није био на овом месту, као да није био ни у Београду.

Туристички водич Весна Васиљевић је, баш као и многе њене колеге, дуго истраживала различите детаље овог места, сакупљајући податке и важне приче, па смо захваљујући њој дошли до још једне приповести о прошлим деценијама нашег града. Овог пута, прича баш и не спада у оне на које би требало да будемо поносни.

Стари травњак

ТОКОМ својих истраживања Весна Васиљевић је пронашла део стазе која је била направљена од делова старих надгробних споменика.

- На делу после алеје где су сахрањена четворица народних хероја из Другог светског рата, на самом Савском шеталишту, пут води ка Краљ-капији - објаснила нам је Васиљевићева. - Кроз травњак иде стаза од камених плоча која је наизглед врло декоративна, међутим, сачињена је од некадашњих споменика.

Ова прича на први поглед делује збуњујуће и нестварно, али ускоро смо добили потврду да је истинита, и то од најупућенијих стручњака. Историчар уметности из ЈКП "Погребне услуге" Виолета Обреновић истражује стара гробља у нашем граду, као и њихов бурни историјат. Она нам је потврдила тачност ове претпоставке.

- Некада се Старо гробље налазило на Ташмајдану, а пошто је током 19. века град почео да се шири, тај простор је постао тесан и неприкладан. Када је гробље основано, било је на далекој периферији, али потребе града су брзо расле. Тако је оформљено Ново гробље 1886. године, а на Старом, ташмајданском, обављане су само још сахране оних који су тамо имали гробнице.

Време је пролазило, и првих деценија 20. века увелико је било у току пресељење посмртних остатака Београђана који су сахрањени на Ташмајдану. Заједно са њима, град је селио и споменике испод којих су почивали.

С временом, већина угледних премештена је на простор данашњег Новог гробља, међу њима и Илија Милосављевић Коларац, Ђура Јакшић, Јосиф Панчић...

Капела на Старом гробљу

- Коначно је посао требало да буде окончан тако што је рођена идеја да се на једно место ставе они споменици Београђана са којима нису имали другу идеју шта да раде - објашњава Обреновићева. - Идеја рођена 1925. била је да све надгробне белеге ставе на једно место, поред старе Цркве Светог Марка, како би то била нека врста успомене на оне Београђане који су ту били сахрањени. Од те идеје се одустало.

Гробље је званично затворено у лето 1927, а власти су образовале посебну Културну секцију Министарства просвете која је огласила да су преостали споменици на продају. Класификовали су их по врстама камена од којих су били сачињени. Исто је било и са опеком из гробница које су остале празне.

Када је продат камен од којег су били направљени споменици, баш као и опека, остао је приличан број надгробних споменика с којима власти нису знале шта ће.

- То је било доба када је почело уређење оног дела Калемегдана где је архитекта Александар Крстић направио познате степенице с којих се види панорама Ушћа - подсећа Обреновићева. - Ускоро ће у близини бити постављен и споменик "Победник", па овај део града добија нову намену и изглед.

Ташмајданско гробље 1886.

Селидба у парк

НЕКАКО у то време власти су одлучиле да стари споменици из ове приче нађу своју нову улогу на Калемегдану. Решили су да их пренесу у парк, па ће их мајстори искористити како би поплочали будућа шеталишта. Истина, због тога нису били исклесани, али као да је то прво у Београду што је коришћено мимо сврхе којој је било намењено...

Тако је и било.

И данашња шетња овим делом испод бедема тврђаве обазривог посматрача наводи на лагани опрез. Гледамо под ногама камене плоче од којих је стаза направљена, и заиста је очито да је сачињена од обрађеног камена.

Због пијетета према онима којима су споменици били посвећени, градитељи стазе су окретали лице с натписом према тлу, а онај део на којем није писало ништа - према небу. Одозго су их, ваљда, покојници разочарано гледали, јер никога више ништа није сећало на њих у Београду који су напустили.

На два места јасно видимо како су постоља за споменике сачувана и употребљена за део стазе. Само је празан простор у центру постоља остао празан. Ту се некада издизала плоча која је ташмајданском пролазнику скретала пажњу на име и овоземаљску улогу покојника поред чијег гроба пролази.

Изградња степеница 1927.

На једном месту уочавамо грешку мајстора који су правили стазу, па су овде, ево - оманули. Лице изломљеног споменика остало је да гледа нагоре, јасно приказујући годину када је покојник напустио овај свет - 1869.

Почетак стазе сада је прекривен блатом, али искусно око туристичког водича поново скреће пажњу на скривена слова. Весна Васиљевић показује како је део натписа био посвећен жени која се звала Тодора, а читљив је и део где је писало "представи се". Покојница се тада представила Господу, односно напустила овај свет.

Камени спомен на њу гледа у небо изнад Калемегдана.

АКСЕНТИЈЕВ БЕЛЕГ

ТОКОМ градње степеница и њиховог окружења, крајем треће деценије 20. века, Београђани су имали притужбе на овакав третман споменика са Старог гробља.

- Једна клупа била је направљена од дела надгробног белега, што је било уочљиво, па су суграђани протестовали - објашњава Виолета Обреновић. - Остало је забележено да је на делу клупе писало име Аксентија Јовановића и да су се на лицу монумента, поред имена, очитавали још крст и мртвачка глава.