Београдске приче: Раскошни дух чађавог града

Зоран Николић

14. 10. 2016. у 11:22

Некада смо сви ишли на дерби и дружили се после њега, а цео стадион је аплаудирао када види добар гол, без обзира на то који тим га је постигао

Београдске приче: Раскошни дух чађавог града

ВРЕМЕНА се мењају, а са њима и Београд и овдашњи обичаји. Пре неколико деценија смо се трудили да заштитимо људе око нас, а данас се трудимо да заштитимо себе од оних који нас окружују.

Ова реченица је некако одмах излетела на почетку разговора са два врхунска уметника, музичарем Љубом и глумцем Слободаном Бодом Нинковићем, браћом која су умногоме одредила урбану културу нашег града.

Прво је у Београд стигао Љуба. Обојица су дошли из Смедерева у којем су рођени, с тим да је музичка каријера старијег брата увелико узела маха када је млађи дошао на студије.


Младалачке лудорије

- БЕОГРАД је седамдесетих година био чађав и запуштен, оронулих фасада и нарочито зими деловао је суморно - сећа се Љуба. - Ипак, дух му је био грандиозан. Седели смо у "Коларцу", као и у "Бермудском троуглу" који су чинили "Шуматовац", "Под липом" и "Грмеч". Сећам се старих новинара Радио Београда, мудраца од којих сам увек могао да чујем нешто паметно. Та места су свима била "виша" животна академија.

Бода добацује како је кафана била институција, а да је клуб сваког позоришта био културно срце града. Данас су умногоме претворени у пуке кафиће, па је само алкохол остао, али суштина је у великој мери изгубљена.

Први сусрет са Београдом у Бодиним сећањима везан је за дерби Звезде и Партизана. Водио га је теча Воја, а дванаестогодишњак је отишао на "север" са Партизановом заставом. Љуба добацује да су сви у породици били звездаши, али је Бода од малих ногу терао инат.

- Звездаши и партизановци су ишли заједно на утакмице, дружили смо се, чак сам, дабоме, навијао за Звезду онда када се успешно такмичила на међународној сцени. Када неко постигне леп гол, цео стадион је аплаудирао, без обзира на то ко за кога навија.

ПРЕДСТАВА ПОСЛЕ ПРЕДСТАВЕ ПОЗОРИШНИ клубови били су места у којима се после представе обавезно одигравала још једна. Љуба се сећа да је упознао величине попут Љубинке Бобић, а Бода да је тамо постојала још једна животна и глумачка школа.

Потом се сећамо професионалних почетака оба брата. Љуба је у Дому омладине са "Корни групом" отпевао своју песму "Као време испред нас" и добио награду. Ансамбл који је водио Корнелије Ковач снимио је своју верзију песме, а Љуба је добио "шокантан" хонорар, тако да је забринуо оца Лазара. Искусном машинском инжењеру деловало је неозбиљно да уз игру и песму може да се дође до великих пара. То за њега није био озбиљан рад.

- Када је Љуба већ увелико "грувао", ја сам уписао Академију, 1977. године - сећа се Бода. - И ја сам се бавио музиком, прво сам свирао кларинет и гитару, а тада сам имао бенд "Псеудопанк циркус групе ОПС" (Омладинског позоришта из Смедерева) и убедио сам Љубу да измоли да наступимо у Дому омладине.

- Правили су циркус - смеје се Љуба. - Изашли су са неким маскама, гађали публику, лудовали...

- Е, после тога је уследио период када неко време нисмо сарађивали... - покајнички признаје Бода.


Озбиљно доба

ПОТОМ обојица приљежно почињу да се баве својим послом. Љуба уписује 1970. Филолошки факултет и одмах током уписа почиње рат са администрацијом на шалтеру.

- После четири сата, од муке сам почео да певам. Почео је то исто момак поред мене, звао се Асим Сарван и тада смо видели да нам се гласови слажу. Тако је настала група "С времена на време". Звао нас је Никола Караклајић, правили смо сонгове у легендарном "Студију 10" Радио Београда. Рађају се представе у којима сам радио позоришну музику, за "Лукрецију или ти Ждеро" добио сам Стеријину награду, нижу се концерти, затим група "Тунел" са Владом Јанковићем Џетом... Најзад "Бистрик" са Биљом Крстић и гостовања у Бразилу, Италији, Русији...

Од 2000. године преузео је од Љубе Димитријевића организацију посвећену обнови Ђурђевих ступова, па тако и безброј концерата.

Бодино музичко стасавање кулминира 1979. када са својим бендом узима прву награду на "Зајечарској гитаријади". После две недеље проведене на ФДУ губи интересовање, наставља да свира, али се бенд ускоро разилази.

- Седам година касније Бода одлучује да се врати на студије - сећа се Љуба. - Професор Влада Јефтовић био ми је добар пријатељ, позвао ме је и питао колико ми је брат озбиљан, да се не замлаћује с њим безвезе...

- То је била сјајна класа - са сетом и поштовањем Бода наводи нека од имена: Милорад Мандић Манда, Драган Бјелогрлић, Драган Петровић Пеле, Жика Тодоровић, Весна Тривалић, Мира Јоковић... Потом сам радио у позоришту "Бошко Буха" са Тимотијем Џоном Бајфордом, Ршум је био управник, дочекали су ме Неша Ненадовић, Бујке, играли смо Манда и ја... Било је то сјајно време крцато добром енергијом.

У исто време у истом позоришту Љуба је радио музику, смењивале су се "Црвенкапа", "Чаробњак из Оза"...


Мајчина линија

ОБОЈИЦА су музикални због наслеђа које им је пренела мајка Љубинка. Ујак Тодор је сјајно певао и та линија им је била доминантна.

Љуба је прво свирао хармонику и клавир и тако је завршио музичку школу, а потом је окупљао прве саставе и на хармоници свирао "Битлсе".

ИГРА СЛОБОДАН Бода Нинковић провео је у позоришту "Бошко Буха" десет година, исто толико и у Југословенском драмском, потом у Београдском драмском, слободњак је био осам година... И увек му је, каже, игра била на првом месту. - Не могу овим послом да се бавим "службенички". Ако нема игре, нема ту ничег...

- То је био први инструмент који смо купили захваљујући спортској прогнози - са смешком говори Љуба. - Тата је попуњавао тикет за италијанску лигу, а млађи син је "набадао" резултате немајући појма шта ради. На крају су, од могућих 12 имали 11 погодака! Те године смо купили нови намештај, ишли на летовање у Опатију, а Љуба је добио хармонику!

Љуба касније купује гитару на којој шест година млађи брат кришом учи да свира. Та "крађа" му је правила силан проблем: Бода је леворук, и морао је да окреће инструмент наопако, а све хватове и акорде да учи обрнуто. Љуба са неверицом врти главом и каже: "Само кад га видим, мука ме ухвати...".


Најезда скакаваца

- СВЕ се променило од оног духа и међусобне помоћи пожртвованости, Београду се догодила нека "најезда скакаваца". Када смо ми долазили у град, веома смо га поштовали. Сада долазе неки људи који то не чине, и насилно уводе нека друга правила - кажу обојица. - И раније су људи радили за новац, али паре нису биле идол којем се сви клањају.

Није тако само код нас. У свету је тренд исти, музика се окренула комерцијали, а уметници постали забављачи. Љуба подсећа да су шездесетих Присли и "Битлси" донели револуцију, а затим је сваке недеље излазило нешто ново. Музички бизнис није могао све да држи под контролом. Крајем осамдесетих су већ почели да програмирају музику и да праве трендове.

- Убијено је ауторство - каже Љуба Нинковић. - Певачи и свирачи никад нису били бољи, али музике нема.

Љуба је увек радио музику на стихове које је сам написао. Како каже његов брат, нико боље не разуме аутора и оно о чему је мислио док је писао - од њега самог.

Слично је и са холивудском хиперпродукцијом, па Бода каже да свет глуме није одмакао ка неким силним висинама, осим ка оним комерцијалним. Он подсећа да је стара Југославија имала три позоришне академије, а да сада у Београду ради, поред ФДУ, још пет школа, али "се нико не труди да после школовања добро представи ту децу".



"С ВРЕМЕНА НА ВРЕМЕ"

ОКУПЉАЊЕ групе "С времена на време" 1993. године, после дуге паузе, напунило је Сава центар до последњег места, а карте су распродате десет дана пре концерта.

- Све је било крцато емоцијама - прича Љуба Нинковић. - Плата ми је била седам марака, рат је беснео, а људи у публици су јецали, јер смо били синоним за добра времена која су управо тада одлазила одавде.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

duska

14.10.2016. 18:25

Izvinjavam se drugima unapred, ali niko ne moze da voli Beograd više od nas koji smo tu generacijama rodjeni, taj miris stare zgrade u kojoj sam zivela, starog lifta, koji verujem nigde više ne postoji, kućni red koji je visio na zidu a najvaznije je bilo od dva do pet ni mušica se nije čula, ne mozeš da prodješ pored komsije ili bilo kog drugog iz zgrade a da ne kazeš "dobar dan gospodjo ili gospodine", nema muzike glasne, nema dranja, lupanja liftom, nema ništa sad je jad i beda!

Filip

14.10.2016. 23:29

@duska - Valjda je to individualno. Moji su tu od pre Drugog rata a meni Beograd ide na živce sve više. To je prenaseljen, disfunkcionalan grad uništen divljom gradnjom i još divljačnijim stanovnicima. Ne može se više pristojno živeti u njemu koliko je pun negativne energije od kolovozne trake, preko ljudi u prodavnici pa sve do komšiluka. Ja ga iskreno ne podnosim pa nek je 100 puta "dedino"