Београдске приче: Највећи парк у срцу метрополе

КРАТКО распитивање међу пријатељима лако ће вам показати да је више Београђана посетило Тунис, који је од нашег главног града удаљен око 2,5 сата лета, него што их је било на Великом ратном острву, које је од центра града и Теразија удаљено око 2,5 километра.

Да ствар буде "гора", острво је прелепо, настањено раскошним растињем и безбројним врстама птица, па представља прави рај у срцу једне европске метрополе.

Старе мапе

МИЛЕНИЈУМИМА се Дунав ваљао својим током доносећи наносе који су постепено стварали Велико ратно острво. Пошто Београд памти највише битака у историји Европе, није необично што је острво добило име Ратно, јер су се безбројни сукоби одигравали управо овде, на београдским рекама.

Историчари ће нам скренути пажњу да се острво не помиње и не види на мапама и плановима пре него што је Сулејман закорачио ка Београду 1521. године. Од тада су аустријски аутори често правили гравире Београда и његовог окружења, па тако и Ушћа и острва на њему.

Кустос Музеја града Владимир Томић скреће нам пажњу да је острво сигурно било другачије структуре него данас. На неким од планова из 17. века острво је приказано као да је састављено од две или три засебне целине. Други га, опет, показују испресецаног различитим водотоковима.

Геолози имају још интересантнију причу која сеже у удаљенију прошлост. У њиховој науци десетине и стотине хиљада година су уобичајене за сагледавање промена које их интересују, па лако долазимо до податка да је Сава некада текла ближе Бежанијској коси. После се, током хиљада година лагано премештала ка месту где и сада протиче, подно Београдског гребена. Сасвим природно, то говори да ни острва тада није било, и да је, са геолошке тачке гледишта, оно новија творевина.

На почетку приче замолили смо познаваоца Мирослава Ранковића да нам буде водич. Тако прво идемо ка популарном купалишту Лидо, а док прелазимо чамцем на другу страну, вода лако ствара утисак да идемо ка најмирнијем делу града, и да варошка врева остаје иза нас. Дочекују нас запрепашћујући мир и тишина.

Ранковића нисмо случајно изабрали за водича, јер овај сликар и фотограф у праскозорје често долази на обалу Великог ратног острва како би овековечио кадрове Земуна за који каже да је тада најлепши.

ЛИДО је плажа која нас почетком јесени дочекује мирно, без многобројних купача који су га опседали током врелих, летњих дана. Сада је овај пешчани део полупуст, викендаши и заљубљеници воле овде да пронађу свој мир, а радозналог посетиоца пут полако води даље.

Дугачка стаза стреми кроз централни део острва ближе Дунавском рукавцу, оном делу Дунава који је обујмио острво са новобеоградске стране.

Високо дрвеће твори дебелу хладовину, а сојенице са стране говоре како овде ипак неко живи. Или, боље је рећи, проводи викенде и слободне тренутке. На Великом ратном острву нема ни струје ни воде, ма колико да је близу урбаном делу града, али они који проводе највише времена овде кажу да је "баш добро што је тако".

- Не би ваљало да неко уведе струју - добацују нам из сојенице. - Овде долазимо да одморимо душу, и не треба нам ништа што личи на модерну технологију.

Ранковић нам посебно скреће пажњу на острвски "бренд", а то је производ који нарочито успева овде.

- То је грчи, велики бели пасуљ - објашњава Ранковић. - Та биљка има сјајне цветове, необично је крупан и врло укусан. Кулинари кажу да га треба спремати као пребранац, са пуно празилука и доста уља. Понекад, додуше ретко, купци могу да га нађу и на Земунској пијаци.

Наш саговорник објашњава да се најпопуларнија пијаца овог дела града некада углавном снабдевала са Великог ратног острва, а да су га чинили препознатљивим воћњаци и повртњаци. Добар део 19. и прва половина 20. века били су време када су одавде чамцима превозили богат род ка земунским пијачним тезгама.

Ранковић нам посебно скреће пажњу на чичоку, посебну врсту кромпира коју лекари саветују дијабетичарима, јер уместо скроба садржи инулин који је много здравији.

Поред пута видимо како су доспеле велике главице купуса, боранија, лук...

У повртњаку крај једне од сојеница затичемо Свету Богуновића, који прво подвлачи како је "заклети Земунац". Показује сојеницу зато што је Дунав непредвидив, уме да надође, па тако кућица мора да буде знатно изнад тла.

Повртњак буја, а Богуновић је поносан на дело својих руку. Истовремено, Предраг Вујковић и Снежана Богуновић раде око сојенице, а ту увек има помало посла.

Када се дуже задржавају на овом месту приморани су да доносе воду са обале, а бродићи често прелазе с једне на другу страну, па није тешко скокнути до "цивилизације".

Нешто ниже, на крају пута чека нас уређен део где се налази кућа "Градског зеленила", које је надлежно за овај појас. Иза њих је, како кажу наши домаћини - Галијашки канал.

После силних векова Београд и Велико ратно острво памте чак и галије које су некада опседале град, нападајући га са реке. Ово место било је идеално за ратне маневре.

Европски орао

НА самом острву постоји гнездо орла белорепана, који је највећи орао у Европи! У њему и сада живи пар ових драгоцених, великих птица.

- Фасцинантно је да имамо такве птице на самом острву - каже орнитолог и стручни сарадник Завода за заштиту природе Србије Милош Радаковић. - То је највећи орао на Старом континенту и понекад може да се види како високо крстари безмало изнад центра града.

Наш саговорник каже како у најужем појасу Великог ратног острва наука бележи 164 врсте птица. На ширем простору, који је препознат као међународно значајан, у широј околини Ушћа, постоји регистровано чак 210 врста. Та област подразумева део Саве са Адом Циганлијом, узводно Дунавом до места Црвенка, леву обалу Дунава са Крњачом и значајном облашћу иза ње, као и низводни део после Ушћа готово до Винче.

- Овако импресиван број птица свакако је од међународног значаја - истиче Радаковић. - Овај амбијент налази се у остацима некадашњег природног окружења, а сада је "ушушкан" у урбану зону.

Током обиласка острва посетилац лагано губи оријентир у времену и не осећа одмах како време другачије пролази. Тако је било и са нама, док смо радознало гледали шта се све налази у овој оази, сунце је полако напустило зенит и претећи кренуло ка заласку.

Бродић поред зграде "Зеленила" водио нас је натраг, а превозом се бави искусни речни капетан Јован Жупунски, који је некада управљао великим лађама "Дунавског Лојда" и "Нафтагаса". Сада мирне, пензионерске дане проводи превозећи намернике са једне на другу страну. Дуго веслом одгурује чамац са веома плитког дна, све док се двадесетак метара од обале не усуди да укључи мотор.

Уз обалу је врло плитко, а пловни пут за "праве" бродове не пролази кроз овај рукавац, ближи шеталишту испред хотела "Југославија", већ са друге стране, где је Дунав дубок и широк.

Искусни капетан прича зашто је овакво место драгоцено за Београд. Показује руком ка Калемегдану.

- Погледајте, "Победник" је 500 метара од нас. Најлепше птице нам лете над главом. Једино је лоше што нас прати тај усуд да смо немарни према овом благу које имамо. Свуд около људи бацају отпатке. То нам не ваља.

Али, зато је доба пред сумрак најлепше. Како каже Мирослав Ранковић, у зависности од доба године, сунце залази некуд иза Земуна на различитим тачкама. Зато је сваки сутон, гледан одавде вредан дивљења.

ПЕСАК ЗА НОВИ БЕОГРАД

У ВРЕМЕ када је насипан простор на којем ће изнићи данашњи Нови Београд, песак је у великим количинама био извлачен из Дунава поред Великог ратног острва. Додуше, то је било са оне друге, пловне стране, а не из рукавца преко пута хотела "Југославија".

Како нам је својевремено објаснио професор Саобраћајног факултета др Владета Чолић, велики бродови су извлачили песак и њиме насипали велику област подељену у блокове које су именовали бродари. Потом би се мокар песак таложио, а вишак воде отицао. Тако су новобеоградским блоковима "нечитка" имена наденули стари речни бродари, који су на тај начин именовали ограђене парцеле за насипање.

АДЕ И ОСТРВА

РЕЧНА острва које по турској заоставштини зовемо "аде" често су у околини Београда настајале на олупинама бродова. Најчешће су на дну обе градске реке бродови завршавали током бројних битака које су се одвијале око града.

Тако је средином 18. века дошло до споразума између Аустрије и Отоманске империје, у којем је и Велико ратно острво било подељено на два дела, као погранично. Оним делом ближе Београду владали су Турци, док су другим, окренутом ка земунској страни владали Аустријанци, па је ово острво у том тренутку било погранично.