Београдске приче: Светло православља са шпица Београда

ПРАВОСЛАВНИ комплекс који чине Црква Ружица и капела Свете Петке је симбол Београда који је вековима досезао у најдубље корене побожних људи у овом граду. Ове две грађевине су синоним за путовање кроз историјску вертикалу, временску трасу која води у прошлост Београдске тврђаве и свих њених делова и тако враћа сваког посетиоца у векове далеко иза нас.

О чудотворном извору на којем се данас налази храм посвећен Светој Петки од давнина постоје предања, али и прецизне белешке хроничара који подсећају да су Срби одвајкада били пуни поштовања према води која овде извире и коју су сматрали исцељујућом.

На месту данашње цркве раније је била другачија грађевина, чији нацрт имамо захваљујући великој захвалности Луке Младеновића, сликара који је овековечио изглед храма пре девет деценија и чије дело се и данас пажљиво чува.

Кости на месту темеља

ОД 1937. године постоји данашња капела посвећена Светој Петки коју је пројектовао изузетни архитекта Момир Коруновић. Када су радници почели да копају темеље за нову грађевину прво су наишли на кости српских бранилаца из 1915. године. Многи наши дедови су погинули бранећи град на почетку Првог светског рата, одупирући се непријатељу баш са овог места.

Подсећамо, Београд је почетком Првог светског рата био погранична варош, са Дунава и Саве су Аустроугари немилосрдно бомбардовали град, а ровови бранилаца били су уз реке. Многи су гинули, одступајући, на падинама Дорћола, и овде, на Калемегдану. Посмртни остаци хероја који су погинули близу Свете Петке налазе се недалеко од храма, у спомен- костурници у Јакшићевој кули.

Црква Ружица такође има веома бурну историју, а многи познаваоци и историчари уметности сврстаће је међу најнеобичније храмове на свету. Поред осталог, полијелеј у овом храму, (лаички речено - лустер), направљен је од пиштољских и пушчаних метака и официрских сабљи наших војника из Великог рата. Ова необичност умногоме враћа успомене на наше дедове који су се последњи пут причестили управо у овом храму, пре него што су отишли пред пушчане и топовске цеви надмоћног агресора. То је било и стога што је цела тврђава у то време имала строго војну намену, а црква је била искључиво за духовне потребе војника и њихових старешина.

Зграда Ружице је првобитно саграђена као аустријска барутана у 18. веку, током дводеценијске аустријске власти у Београду, од 1717. до 1739. године. Када су Срби преузели тврђаву од Турака, 1867. године, претворили су је у цркву којој су касније додали звоник.

О важности овог места за прошлост, али можда још више за садашњост Београда и његових становника причамо са протојерејом ставрофором професором др Владимиром Вукашиновићем, старешином Цркве Ружице. У причи "додирујемо" и прадавна времена Ермила и Стратоника, који нас "гледају" са мозаика испред палионице за свеће. Они су најстарији свеци који се помињу још у Сингидунуму, у трећем веку, када су Римљани владали градом, и када хришћанство још није било прихваћено, већ напротив, прогањано. Тада је Ермил, хришћански свештеник био заточен, а његов тамничар, Стратоник, признао му је да верује у Господа и обојица су због тога немилосрдно погубљени. Српска православна црква обележава њихов дан 26. јануара.

- Делови моштију чак пет светаца су сада изложене у капели Свете Петке - истиче прота Владимир Вукашиновић. - Некада је део руке Свете Петке био изношен пред вернике само петком, али смо тај обичај изменили и сада је ту стално. Овде су, такође, велике светиње православног света као што су делови моштију Светог Пантелејмона, Светог Елефтерија, Светог Харалампија и Светог Григорија Горњачког.

Током протекле године нека правила у ова два храма су измењена, тако да је сада Света Петка постала црква редовног богослужења, а раније је била, како се то каже, црква индивидуалне побожности. Сада се недељом и понедељком од осам сати и у овом храму служи света литургија.

Пут суза

У Јерусалиму постоји Вија долороса, односно Пут суза, који подсећа на Христово страдање на Голготи. Поред ове наше две цркве, на срцу Београдске тврђаве Срби имају свој страдалнички пут, који подсећа на многе који су пострадали у овом граду.

- Из Куле Небојше, која је била турска тамница, прошле су многе жртве овим путем, одлазећи ка Горњем граду, где ће бити погубљене - наставља приповедање старешина храма. - Међу њима су били и игуман Пајсије и ђакон Авакум, који су ушли у историју, легенде и народне песме звог своје велике жртве не желећи да промене веру и тако сачувају животе. Ђакон Авакум је прошао овим, страдалничким путем поред цркве и касније је одведен до злогласне Стамбол капије где је погубљен.

Како нам скреће пажњу старешина храма Владимир Вукашиновић, многи који су доживели исту судбину остали су непознати историји или су заборављени.

* др Владимир Вукашиновић

Један мозаик посвећен игуману Пајсију и ђакону Авакуму краси део испред палионице за свеће код храма, док су на другом приказани стари свеци из римског доба.

- Када почињемо од најстаријих, био је ред да поменемо Ермила и Стратоника, али је важно да се онда сетимо и оних који су постали свеци, а живели су вековима касније. Тим истим путем страдања и суза прошао је и свештеномученик Рафаило Момчиловић, човек који је израдио иконостас у Цркви Ружици. Њега су окупатори истим путем провели, али у другом смеру, према Ушћу, да би га касније погубиле усташе. Он је најмлађи чије име помињемо међу свецима у овој причи.

ПУТОВАЊЕ СВЕТЕ ПЕТКЕ

МОШТИ светитељке која је одвајкада била посебно поштована у Београду првобитно су се налазиле у Храму Успенија Пресвете Богородице. То је био најважнији српски саборни православни храм који се налазио на падини између Доњег и Горњег града.

Ту грађевину је, прво, по освајању града 1521. Сулејман претворио у џамију, да би је касније, у 18. веку Аустријанци потпуно срушили. Поред тог храма налазио се Митрополитски двор чији остаци су данас делимично очувани.

Наши археолози су откопали тај део седамдесетих година, слутећи да се испод падине налазе важни остаци везани за православни живот и постојање наших предака из средњег века.

Турци су прогнали значајан део Срба из Београда после Сулејмановог освајања, па су мошти Свете Петке прво завршиле у Цариграду, да би се данас налазиле у румунском граду Јашију.

У Београду се чува један део њене руке.

ЧУДА И СЕЋАЊА

СЛИКА коју је подарио Цркви Свете Петке Лука Младеновић и даље краси унутрашњост храма и подсећа на некадашњи изглед цркве.

Уз њу дародавац је прецизно, током двадесетих година прошлог века исписао захвалност и описао начин на који је оздравио.

- Ја сам као дечак студирајући сликарство 1926. године даноноћно учио и оболео на плућима и то у тежој форми - записао је Младеновић. - Мајка ме је свакога петка доводила овде и у овој малој првобитној црквици Свете Петке ја сам након годину дана потпуно оздравио и те године сам својом руком насликао ову црквицу и од тада редовно у њу долазим и са великим поштовањем пратим све празнике Свете Петке.

ИЗВОР И РАТ

ЧУДОТВОРНИ извор испод Капеле Свете Петке само једном је пресушио. Било је то почетком Првог светског рата и ондашњи Београђани доживели су тај догађај као врхо лош знак.

Нажалост, тако је и било, па су уследиле године ужасног страдања и повлачења српске војске преко Албаније ка Крфу. Становништво које је остало овде проживело је такође тешке патње, да би почеком 1918. године вода из извора опет потекла.

То је било на дан Светог Онисима, 28. фебруара 1918. године. Био је то јасан наговештај да ће злопаћење под Аустроугарима најзад проћи.

ТЕОЛОЗИ И ПСИХОЛОЗИ

СВАКЕ недеље од 11 сати, после свете лигургије, у Конаку цркве одржавају се специфични разговори о цркви.

- Библијске и духовне садржаје тумаче истакнути теолози и психолози - објашњава прота др Вукашиновић. - Такав начин је знатно пријемчивији широком кругу слушалаца и верници се врло радо одазивају на овакве сусрете.