Београдске приче: Глисерима до Ђердапа

СРЕДИНОМ седамдесетих година прошлог века Београђани су били посебно поносни на хидроглисере, праве "речне авионе", који су до Текије и Ђердапске клисуре стизали за око три и по сата. Били су један од синонима за "златне седамдесете" када је побољшање животног стандарда осећао значајан део свих слојева друштва.

Бити Београђанин, који своје госте води на излет оваквом, муњевитом лађом - била је ствар престижа и значајног поноса.

- То су били модерни глисери оног доба, а када заплове, уздигли би се и јурили привлачећи значајну пажњу публике - објашњава капетан унутрашње пловидбе ЈРБ Петар Антић. - Путници су максимално уживали у вожњи и погледу. У то доба многи нису имали прилику да се возе авионом, али су могли да виде стјуардесе на овом пловилу. А заиста су биле веома лепе, па тако памтим како је својевремено одржано такмичење између оних, "небеских" и ових, "речних" стјуардеса. Највеће ривалство је, дабоме, било у лепоти.

Велики глисери били су власништво тадашњег "Центротуриста", а возили су на релацији Београд - Текија, са заустављањем у Доњем Милановцу. До одредишта је путовање трајало три и по сата, а натраг, узводно ка Београду око четири.

- С обзиром на то да су за кратко време прелазили дистанцу од 220 километара, били су знатно бржи од редовне аутобуске линије којој је за исту релацију требало око шест часова - објашњава Антић. - Постојала су два типа глисера: "метеор" и "ракета". Први је био атрактивнији, удобнији, имао је већи застакљен простор па су путници имали јаснији преглед обале, а капацитет му је био око стотину особа. Нешто мања "ракета" превозила би око 60 излетника.

- У то време постојала су чак три редовна поласка викендом - подсећа Антић.- Сећам се да су цене биле врло прихватљиве јер је држава дотирала цену карте, а сама тура изгледала је тако што би у Текији путнике преузимао "Ђердаптурист", који би их даље аутобусима возио у Кладово. У вечерњим сатима, туристи би се враћали у Београд, после незаборавне вожње.

Капетани који су управљали глисерима морали су да буду међу најугледнијима у својој бранши.

- Правило је да најбољи капетани речне пловидбе раде на путничким бродовима - закључује Антић. - Тако су и хидроглисере возили веома стручни и искусни људи.

Хидроглисер "Београд"

ВИДИКОВАЦ НА ПАЛУБИ

МОДЕРНИ глисери за превоз туриста ишли су заиста брзо, али су били ефектно пројектовани тако да путници за време пловидбе могу да изађу на палубу.

Један део био је направљен као специјални видиковац, одакле би могли да осете сву чар брзе вожње на реци.

ХИДРОБУС

СЛИЧНА пловила са панорамским погледом за путнике били су популарни хидробуси, али њихова брзина је била скромнија, а намена да возе на блиске дестинације.

Горњи део палубе био је безмало сав у прозорима, па су посетиоци Београда и околине имали сјајну излетничку лађу и прилику да погледају главни град са реке.

Хидроглисер "Љубљана"

БРОДСКИ ШАНК

ХИДРОГЛИСЕРИ који су "летели" Дунавом у то време имали су посебан кафе-бар, тако да су путици уживали у максималном луксузу.

- Шта је човек више могао да пожели у дану када хоће да се одмори и опусти - шармантно пита Антић. - Налазио би се на предивном глисеру, ослоњен на шанк, испред њега стајала би кафа или пиће, имао је предиван поглед са брода, на броду на стјуардесу, а смео је да запали и цигарету!?

ГЛИСЕР ПОРЕД РЕКОРДЕРА

ФОТОГРАФИЈА коју чува Збирка речног саобраћаја Музеја науке и технике приказује хидроглисер који пролази поред брода који је у том тренутку обарао дунавски рекорд.

Састављене барже гурао је потискивач за чијим кормилом је био легендарни капетан Милан Грубор. Стручно речено, састав који је превозио био је тежак 23.000 тона, ширина му је била 54, а дужина 288 метара. Спојене барже чиниле су површину од 13.000 квадратних метара!

Од седамдесетих година прошлог века, када је рекорд постављен, до данас, нико се није усудио да на овај начин превезе терет Дунавом.