Београдске приче: Трибине умало испод Победника

ИДЕЈЕ о развоју Београда биле су безбројне и шаролике, али многе нису никада заживеле. Само једна међу њима била је изградња великог, олимпијског стадиона крајем тридесетих година прошлог века, који је требало да буде постављен у Доњем граду на Калемегдану.

Није то било случајно, јер је први олимписта код нас Светомир Ђукић, иначе близак пријатељ са Пјером де Кубертеном, умногоме утицао на позитивне коментаре после кандидатуре Београда за Олимпијске игре 1948.

Ђукић, дивизијски генерал, ветеран из балканских и Првог светског рата, припадник Југословенске војске у отаџбини током Другог светског рата, одликован највишим војним одличјима тог доба, био је човек огромног међународног реномеа и утицаја.

У то време, Југославијом руководи премијер Милан Стојадиновић, човек чије знање и утицај умногоме одређују ондашњу државу, али и политичар чије је нагињање Немцима све видљивије.

Само један од показатеља да је било тако јесте гостовање архитекте Вернера Марха, човека који је већ оставио јасан траг на грађевинама захукталог немачког Рајха, стручњака који је 1938. године био гост југословенске престонице.

Олимпијска еуфорија

НОВИНАРИ популарног листа "Време" еуфорично пишу о овој посети. Читаоце уводе причом о најважнијим Марховим делима.

- Олимпијски стадион у Берлину, на којем се пре две године одиграла величанствена 11. олимпијада, остаће још дуго једно од највећих чуда спортске архитектуре и олимпијски узор-стадион - бележе новинари 29. јула 1938. године. - Градио га је данас несумњиво најбољи немачки стручњак за грађење великих спортских објеката др Вернер Марх из Берлина.

Даље новинари настављају да подржавају политичке лидере јер говоре како "председник владе др Милан Стојадиновић није могао да направи бољи избор него што је поверио питање изградње спортског и соколског стадиона у престоници овом изванредном немачком стручњаку на пољу спортске архитектуре".

Марх је објаснио извештачима шта је у основи његове визије, мада је обазриво објашњавао да је још рано говорити о стадиону, будући да је идеја била у припремној фази.

- Као стручњак на овом пољу и члан Института спортске академије Рајха стекао сам уверење да је најбоље да се на извесном простору концентрише већи број спортских терена, који би међусобно били повезани одличним саобраћајним средствима, тако да је лако прећи са једног на други - говорио је Марх. - Што се тиче ваше престонице, питање подизања оваквог стадиона у тесној је вези са генералним планом Београда, јер такав стадион треба да буде постављен на таквом месту да има одличне везе са свим квартовима града.

У даљој разради новинари оног доба подвлаче да би стадион морао да буде подесан за велике спортске приредбе, евентуално и за приређивање Олимпијских игара. Поред стадиона била је планирана и Висока школа за физичку културу, како би сам стадион имао своју праву сврху. Школа је замишљена као језгро које ће стварати праве спортисте.

Са техничког становишта, Марх је објаснио да градња великог стадиона отвара многа питања. Тако је, према његовом мишљењу, поред самог стадиона неопходно изградити и низ терена за тренинг и вежбање.

- Неопходно је, посебице за време Олимпијских игара, да се на стадиону изводе разне спортске утакмице, а да једна другој не сметају - објашњавао је немачки архитекта. - Поред тога, потребно је и да спортисти тренирају док се други такмиче.

Идејни творац стадиона објашњава и потенцијалне саобраћајне проблеме, па брине о прилазима за пешаке, којих је највише, затим за оне који би дошли аутомобилима, али и за почасне, високе госте, и на крају, за спортисте.

- Пресудно питање су трибине - закључује Марх. - Оне морају бити грађене тако да се са сваког места може прегледати цео терен. То је проблем који архитекти задаје највеће бриге, али ако буде правилно решен он ће реализовати монументални споменик изразито националног карактера.

Локација стадиона била је оно што је највише интересовало Београђане оног доба, а Марх је предлагао и Мали Калемегдан, јер је "учињен предлог да се Калемегдан изгради и претвори у велики национални парк". То је била идеја која је заживела у престоници оног доба, када су се рађали предлози да на овом делу града буду постављени сви најважнији музеји.

1938.

Према визијама немачког архитекте стадион је требало да има игралиште, атлетску стазу дугачку 400 метара, а планиран је капацитет од 40.000 посетилаца. Одмах до њега налазио би се велики пливачки базен "ширине бар 50 метара са скакаоницом, а уредиће се и мањи базен за непливаче".

Оштро против

ГРАДСКИ стручњаци били су оштро супротстављени овој идеји, а посебно је био погођен Београдски клуб архитеката. Њему је председавао Бранко Максимовић, познат и по томе што је био ватрени русофил. Поред осталог, изградња оваквог, олимпијског објекта поверена страном архитекти - била је директан "прст у око" домаћим експертима, па и стручној јавности.

У то време Марх је предлагао и изградњу неке врсте београдског Пантеона, где би биле груписане најважније националне институције, попут различитих музеја. Све је то било у нацистичком стилу који је доминирао Немачком, а посредно и оним делом Европе који је све више потпадао под њен војни, политички, а самим тим и сваки други утицај.

Архитекта Драгиша Брашован нашао се у том замешатељству као неко ко је требало да помогне Марху при овом експерименту. До тада сјајни представник модерне архитектуре, аутор Државне штампарије (потоњег "Бигз-а") и Команде ваздухопловства у Земуну, прихватио је ангажман у оквиру ове приче, па је по многима то био разлог што у послератном периоду није више могао да уради ниједан озбиљнији пројекат у каријери.

"КОНТРА" ХРВАТА?

ИДЕЈА да Београд постане домаћин Олимпијских игара већ је презентована у Берлину 1936. године, и ондашњи хроничари бележе како је било све извесније да наш град добије организацију највећег спортског догађаја.

На седници одржаној за време берлинских игара, захтев су потписали Ђукић и Фрањо Бучар, из Загреба. Па ипак, хрватска "загрејаност" за нацистичке идеје и увод у распад Југославије који се и одиграо током Другог светског рата определио је Бучара да бојкотује ову идеју колико год је могао - па је тако и било.

Олимпијске игре су одржане у Лондону 1948. године. Додуше, мало је вероватно да би такав спортски скуп могао да се одигра у послератној Југославији, после драматичне промене државног уређења и смене оних који су ову кандидатуру предложили у предратном периоду.