Београд чине људи

ШТА је то ђубретарац? - професор пита, а студенти који српски уче тек неколико месеци збуњено се згледају. Научили су шта је ђубре и ђубретар, али ђубретарац... Ломе језик, замарају мождане вијуге, а онда се изненаде када чују да је реч о капуту.

У учионици на другом спрату Филолошког факултета, међу осталим студентима су и Ракел са Кубе, Дејвид из Америке, Андреа из Италије, Жорди из Шпаније, Дарија, Александра, Ирина и Роман из Русије. Иста им је само жеља да што пре и што боље науче српски језик. А српски углавном уче да би што успешније завршили своје студије, написали квалитетне мастер и докторске радове. - Дипломирао сам историју у свом родном граду. Намеравам да пишем докторат о историји Југославије, а да бих могао да читам литературу, морам да научим српски језик - прича Жорди Кумплидо из Барселоне. - Сада само учим језик, а докторске студије уписаћу када се вратим кући.

Андреа Полинели из Милана је завршио Факултет политичких наука у овом граду, сада учи српски, па ће да се врати на мастер студије у Италији:

- Треба да пишем мастер рад о економским санкцијама у Југославији. О томе нема баш много литературе на енглеском, а још мање на италијанском. Због тога сам овде.

Обојица сами плаћају своје курсеве, стан и остале трошкове. Немају стипендије, као ни Дејвид Камински. Он је превалио најдужи пут до Београда. Чак од Итаке. Не оне Одисејеве, већ Итаке у држави Њујорк, у САД. Он има и индекс Универзитета у Београду. Уписао је мастер студије на Факултету политичких наука. Студира на енглеском, али учи и српски језик. О одлуци да дође баш у Србију прича са лакоћом, као да је отишао у суседни град:

- Код куће сам играо фудбал са момцима са Балкана. И тренер ми је био из бивше Југославије. Од њих сам и чуо доста о овим просторима - открива Дејвид. - То је утицало на мој избор. А и желео сам да завршим мастер у Европи. На Факултету политичких наука одабрао сам студије о југоисточној Европи. Студије су на енглеском, а нису ни много скупе. Могу да бирам у ком граду ћу да наставим другу годину овог мастер програма, али сам одлучио да останем у Београду и догодине.

Најнапреднији у учењу српског су њихови другари Руси. Ирина Фролова стигла је на усавршавање са Ломоносова, где студира славистику. Дарија Корсун и Александра Василијева су из Сибира, из Тумана. А Роман Сизоненко је дошао на мастер студије на Електротехничком факултету. Сви они имају стипендију наше државе, смештени су у дому, хране се у мензи...

- Дивно нам је овде. Није да нема лепше архитектуре и лепших градова, али Београд има душу. И због тога је посебан - прича Александра.

Жорди додаје да људи дају Београду тај посебан шмек. Остале ствари су, каже, сличне као и у другим метрополама.

- На сваком кораку наишао сам на гостољубивост. Сви су спремни да помогну, воле да се друже - прича Жорди, који је, признаје, открио и чари српских кафана.

Воли да слуша тамбурице, а каже још није научио да наручује песме.

И он и његови другари планирају да се врате кући када заврше учење у Београду. Осим знања српског и нових пријатељстава, кажу, одавде ће понети успомене на дружења, изласке и лепоте Србије. Обишли су многе градове, од Суботице до Лесковца.