Водоторањ „сања“ парњаче

ПРЕКО моста „Газела“ прође дневно највише Београђана, али све мање је оних који се питају шта представља грађевина са десне савске обале.

Један бетонски горостас штрчи уз конструкцију моста, поникавши са простора поред колосека који прилазе Железничкој станици, и „извире“ поред путника који одавно не постављају питање чему ова грађевина служи. Једноставно, сви су се навикли на колоса који се налази поред моста и на неки свој, самотњачки начин чини део фолклора овог дела града.

Истини за вољу, стара грађевина је, у савремено доба углавном коришћена као џиновски носач билборда, и то је све по чему је препознајемо.

- Некада су Железничкој станици прилазиле парне локомотиве, а ово је био торањ за воду, којом су парњаче допуњаване - објаснио нам је Томислав Никодијевић из Железничког музеја. - Систем рада парних локомотива подразумевао је велике количине воде. На овом месту су се, у ствари, смениле три грађевине. Прва је настала пре Првог светског рата, али је разорена током ратних операција, па је између два велика светска сукоба овде никао нови торањ.

Према пројекту који је реализован од 1924. до 1926. године, на овом месту је изграђен нови водоторањ, јер је потреба одржавања железничког саобраћаја била у сталној експанзији.

- Ратне операције током Другог светског рата поново су оштетиле грађевину, па је одмах после окончања сукоба уследила обнова - додаје стручњак Железничког музеја Милена Милићевић. - Обновљена је стара грађевина, али је добила знатно другачији, савршенији облик, и он постоји на овом месту од 1945. године.

Милићевић подсећа да је између два рата, али и дуго после њих, у железничком саобраћају локомотива на парни погон била основни покретач железничких композиција, а да је карактеристичан звук парњаче из неизоставан звиждук, био „заштитни знак“ возова који су тутњали савском обалом, пре неко што пристигну у станицу или пођу из ње.

Торњеви за водоснабдевање били су саставни део тог саобраћајног апарата и његове инфраструктуре, па је овај, у близини београдске Железничке станице био један од многих у Србији.

- Изградња водоторњева за различите намене била је уобичајена, а Београђани данас најбоље познају онај на Кошутњаку, јер је визуелно упечатљив - додаје Милићевићева. - Истини за вољу, он није имао железничку намену. Током прве половине 20. века овакве грађевине за снабдевање локомотива водом биле су неопходне за одржавање железничког саобраћаја, и у то време је било уобичајено да се налазе поред колосека.

Овај, поред Газеле, остао је заборављен да штрчи увис, и да збуњује пролазнике својим необичним обликом. Тек понеко од старијих Београђана памти како су некада, поред овог торња тутњале старе локомотиве, пуштајући ка небу густе слојеве дима.

ПРОЈЕКТАНТ МИЛАНКОВИЋ?

Незванични подаци говоре да је у пројектовању оног торња који је постојао између два рата учествовао и бесмртни Милутин Миланковић. Београђани знају да је овај геније дао непревазиђен допринос астрономији, али је био и изузетан грађевински инжењер. Поуздано се зна да је управо Миланковић био пројектант хангара на Старом аеродрому, од којих је један и данас сачуван.

Па ипак, не постоје документа која би потврдила његов учинак у изградњи овог торња.

- У Железничком музеју остао је писани траг из фебруара 1990. године, када је професор Драган Трифуновић направио допис којим нам се обратио - објашњава Милићевићева. - Он је предложио заштиту водоторња код „Газеле“ као пројекат академика Миланковића, јер је од велике важности као споменик културе. Ипак, до сада нисмо нашли документ који би директно потврдио Миланковићев ангажман приликом пројектовања торња.