ФИЛМСКА КРИТИКА: Листићи из мртвог досијеа

У ПОКУШАЈУ да обнови сећање на краља Југославије Александра Карађорђевића упуштена је још једна важна страница новије српске и европске историје, као што се и раније догађало са "националним темама" у текућој продукцији Филмског центра Србије или других емитера.

Фото Промо

На овогодишњем Нишком фестивалу то се више него јасно видело: један за другим приказани су филмови "Александар од Југославије" Здравка Шотре (настао од истоимене серије о којој смо овде писали) и Матићеви "Пуцњи у Марсеју", доку-драма о суђењу атентаторима на краља Александра у Француској 1934, који је подржао ФЦС (чији је Гордан Матић актуелни директор). За разлику од Шотрине неуспеле екранизације слабог штива Вука Драшковића, у Матићевом филму нема фалисфиката и измишљотина, нема промашаја који "боду очи", али нема ни нарочитих квалитета.

То је равна и углавном незанимљива судска драма о убиству у Марсељу, понављање већ познатих чињеница у класичном сведеном наративу, са ликовима извађеним из неког старог досијеа и постављеним пред камеру да издекламују шта треба. Све делује као неки сасвим депласирани амаркорд. Најгоре је, међутим, што је овим пустим судским ходницима хуји студени ветар заборава. Главни услов за добар филм је рађање неке емоције, а овде је нема ни за лек; филм је једва подношљив историјски фељтон без страсти, без врлине, без душе. "Потрошена" тако веома важна тема, која је носила и још увек носи огроман потенцијал.

Зашто је уопште убијен Алексанадар, питање је на које Матић и не покушава да одговори. А око те енигме могао се спиновати слојевит заплет управо данас, када су леволибералном западу (и другој Србији) пуна уста антифашизма. Руски историчар Волков још давно је изнео и образложио тезу да је Александар Карађорђевић пао као "прва жртва фашизма" у Европи, која још није била свесна Хитлера као планетарне опасности. Александров план, који је делио са француским министром Лујем Бартуом, убијеним поред њега у истом отвореном и незаштићеном аутомобилу, био је да агресивну Немачку изолује и тако бар за неко време отклони ратну опасност.

Блок западних држава и "Мала Антанта" (Пољска, Чехословачка, Југославија и Румунија) чиниле би западни "санитарни кордон" око Трећег Рајха, док је на Истоку совјетска Русија већ била потенцијални противник истом непријатељу. То је, кажу данашњи геополитичари, био те 1934. сасвим реалан, изводљив план, који би ако не спречио, оно барем одложио светски рат. Хитлер, наравно, није равнодушно гледао на оно што му спрема српски војник, са којим је имао старе нерашчишћене рачуне.

Тек много година доцније, у јеку Хладног рата, источни Берлин пласирао је документе из којих се види је Немачка платила и организвала усташке и њима блиске белосветске убице, конкретно немачки војни изасланик у Паризу др Ханс Шпајдел, доцнији Хитлеров генерал, а тада (1958) ни мање ни више него командант копнених снага НАТО пакта са седиштем у Фонтенблоу! Тако би позадину Марсељског атентата и доцнијег скандалозног суђења усташама чинила немачко-француска алијанса, на челу са Хитлеровим квислингом Пјером Лавалом, који је заузео место убијеног Бартуа. Још сто чуда могу се прочитати у књизи "Операција Тевтонски мач" и видети у истоименом филму из 1958. Како год било, данас је тешко негирати чињеницу да је Волков био у праву те да је сам појам "антифашизма" тесно везан са Александровом и Бартуовом акцијом против Хитлера. О томе, међутим, нема ни помена у Матићевој филмској "реконструкцији". Уместо тамошњих понављања био би то актуелан геополитички сиже, као створен за прави политички трилер.

Друго, не и последње: у филму нема кључне личности овог догађаја, Владете Милићевића, главног контраобавештајца југословенске краљевске владе, фасцинантног оперативца, чија биографија заслужује не политички трилер, него више сезона једне блиставе телевизијске серије. Милићевић је потпуно "избушио" усташко емигрантско подземље и по њему разместио своје доушнике, па је и нашој и француској полицији на време доставио место, време и извршиоце будућег атентата.

Предложио је мере које су самом Александру изгледале скупе и непотребне (и ту се види каква је била краљева политичка интуиција), а уображени Французи још су га омаловажавали као провинцијског паничара! Све што је предвидео десило се, а његова доцнија документарна књига "Убиство краља у Марсеју" чита и данас као напети политички "ноар". Матић, додуше, помиње Милићевића, али игнорише његов материјал, којим би могао да оживи своју хладну драму. Чак и лик једног од живописних актера међуратног јавног живота, корифеј српске књижевне авангарде Станислав Винавер, који је извештавао са суђења, делује овде као маргинално, техничко лице. Уопште, ништа не успева у овом филму, за који не знам зашто је уопште снимљен.

Препоручујемо

Култура

0 2

ФИЛМСКА КРИТИКА: Нада за српски филм

28. 08. 2021. у 10:19

Култура

0 2

ФИЛМСКА КРИТИКА - ПОЛИФОНИЈА СТРАСТИ: "Нечиста крв - грех предака", режија Милутин Петровић, Србија, 2021.

15. 08. 2021. у 13:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације