МАРГАРЕТ АТВУД: Глас путује кроз време

ПРЕ неколико година сам била на Исланду, где постоји музеј рукописа.

Нина Ивановић "Врхови"/ Центар за графику ФЛУ

Они веома цене рукописе, делимично зато што само захваљујући неким старим рукописима пронађеним на Исланду знамо ишта о прехришћанској нордијској митологији. Док сам гледала неке од тих рукописа, видела сам белешку на маргини. Гласила је како је писање досадно. Особа која је написала ту опаску није мислила на чин стварања. Мислила је на чин преписивања неког рукописа на пергамент, помоћу гушчијег пера, или четкицом. То је био напоран, спор посао.

Неки текстови су уклесани у камен, неки исписани на тканини или папирусу. А онда је створена штампарска машина. Текст је морао да буде ручно слаган, слово по слово. Много труда било је укључено у умножавање и преношење текстова. А што се тиче њиховог писања, замислите ту хладну просторију, те хладне прсте. Само под светлом свећа. Мастило је прављено ручно. Писано је пером. Покушала сам да пишем тако. Тешко је. Како су стари писци успевали да то раде?

Кад сам почела да пишем, све је било лакше. Електрично светло и механичке писаће машине. Хемијска оловка је била измишљена, али на почетку је остављала мрље плавог мастила на папиру и на вашим прстима. Постојала су налив-пера, али била су позната по томе што су цурила у џеп ваше кошуље. Нису постојале фото-копир машине. Ако заборавите рукопис у таксију, једини примерак заувек је био изгубљен. Слала сам своје рукописе поштом самој себи и тако исказивала велико поверење у поштанску компанију.
Сад имамо компјутере, али и они носе извесне опасности. Програми за проверу правописа могу да вам промене речи ако не пазите, делови текста могу да нетрагом нестану. Постоје хакери који покушавају да украду вашу необјављену књигу. Али какве год препреке постоје и у којем год да смо веку, писци су настављали да пишу.

Зашто то раде? Шта их тера на то? Мора да постоји неки јак мотив. Често ме питају о улози писца у савременом друштву. То питање је постало важније како је криза с којом се суочавамо постала израженија. Промена се догађа као последица климатске кризе, а суше, поплаве и пожари отежавају живот великом броју људи, а ту је и ова пандемија и несигурност и забринутост и бес који људи осећају. Све то узнемирујуће делује на велики број земаља, укључујући и моју.

Шта можемо да урадимо и ко то треба да уради? Да ли писци треба да покушају да реше те проблеме? Постоји ли само једна улога за писца? Понекад људи желе да кажу писцима шта треба да пишу. Желе да им диктирају. То не функционише. Писци су, по правилу, оштра опозиција у екстремним ситуацијама.

Писци који живе у диктатурама и који не пишу шта им се каже често су протеривани, цензурисани, затварани или убијани. Мислим на многе тешке друштвене ситуације у којима су писци ипак писали, без обзира на све препреке. Писали су на затворским зидовима и цедуљицама које су сакрили и прокријумчарили. Писали су тајне дневнике и рукописе у којима су бележили истине које су видели, ако би били убијени ако би неко то открио.
Писали су на потискиваним и забрањеним језицима. Ризиковали су животе стварајући "самиздате" током стаљинистичког терора. Тридесетих година двадесетог века руска песникиња Ана Ахматова саставила је песму о том терору под називом "Меморијам", коју се није усудила да запише. Неколико њених пријатеља запамтило је делове те песме и она је могла да је реконструише након што је опасност делимично прошла. Зашто је толико ризиковала?

Јер писање дозвољава гласу да путује кроз време, од прошлости до садашњости и од садашњости до будућности.

Такође, дозвољава гласу да путује кроз простор од мене до вас, на пример. Сваки глас је јединствен. Глас појединачног људског бића, шта год да нам говори, прича нам ово, ову причу. Колико год то звучало ужасавајуће, колико год било невероватно, то значи бити људско биће и желим да се то зна.

Књижевност говори о читавом људском бићу, на начин на који ниједна друга уметност то не може. Један роман је нешто најближе увиду у ум и осећања друге особе и писање, и колико год садржај био грозан, у себи садржи неку наду, сведочи уверењу да је људска комуникација стварно могућа, да људи могу чути и разумети једни друге, упркос времену и простору који их деле.

(Из беседе канадске књижевнице, добитнице награде "Књижевни пламен" за 2019, приликом уручења овог признања за 2022, шпанском писцу Хавијеру Серкасу, у Подгорици)

БОНУС ВИДЕО: У КОЛУ СЕ БРИШУ СВЕ ГРАНИЦЕ: Ансамбл народних игара и песама – чувар српске традиције

Препоручујемо

Култура

0 0

МАРКО КРАЉЕВИЋ НА СТРИПСКОМ ОЛИМПУ: Аутори из Србије први пут представљени на изложби у чувеном Музеју стрипа у Бриселу

28. 12. 2022. у 12:00

Култура

0 0

МЕДИЈАНА ЧЕКА ТУРИСТЕ И ЂАКЕ: Значајни антички археолошки локалитет у Нишу после десет година реновирања поново отворен за јавност (ФОТО)

28. 12. 2022. у 10:30

Познати

0 0

ПОДСЕЋА НА МАЈКУ: Како у 58. години изгледа Силванина ћерка (ФОТО)

27. 12. 2022. у 16:06

Несреће

0 0

ОГОЛИО ДУШУ: Огласио се момак који се последњи сликао са Иваном пре трагедије

27. 12. 2022. у 12:12

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације