ПОЧЕТАК деведесетих година прошлог века обележен је неславним завршетком марксистичког експеримента стварања новог света и нових људи, срећног, хуманог и праведног друштва, и ваљда као реакција на тај слом, у складу са нашим менталитетом, завладала је једна чудна појава, такорећи мода.
Двојица изданака немачког филозофског и историјског (Енгелс) наука, били су савременици носилаца хрватског национал-романтизма Штросмајера, Гаја и Фрање Рачког. Зато су славодобитно поздравили одлуке Берлинског конгреса којима је разбијен српски древни историјски, етнички и државни простор на четири целине (Далмацију, БиХ, Црну Гору и Србију), како би хабсбуршко-римске фантазије о примарном праву на Балкан у наредних 120 година, кроз ратове и геноцид над православним Србима, могле бити лакше остварене. То су разлози због којих су обојица инсистирали на непостојећим етничким разликама између Херцеговаца, Црногараца, Србијанаца. Зато су и могли писати историјске неистине о тобожњем постојању "независне Црној Гори у 17 и 18 стољећу (игноришући чињеницу о харачу који је Цетиње плаћало Турској све до 1878). Слично и са "Светом Српском црквом у Црној Гори" (назив СПЦ у доба књажевине и краљевине Црне Горе), прећуткују да су црногорске митрополите хиротонисали српски патријарси (Пећ, Сремски Карловци), осим у случају Његоша. То је 19 век, време када су писане лажне историје средњевјековних непостојећих католичких држава, као алиби за претензије на источну обалу српског Јадрана.
Коментари (8)