ВЕЉУ НИСУ ЗАУСТАВИЛЕ НИ НАТО БОМБЕ: Велимир Теодоровић, из Сремске Каменице, пре 24 године са срушеног Моста слободе евакуисао деветоро људи

ЛЕТО Господње 1999. НАТО агресија. Трећи је дан ратног априла. Велимир Теодоровић (1957-2015) из Сремске Каменице, чувени Веља Рибар, тек што је забацио мрежу када су се над Новим Садом зачули злокобни звуци непријатељских авиона.

Фото Н. Фифић, Архива "Новости", Приватна архива

Забринуто и љутито поглед је уперио у небо, настављајући с послом. Ракета му је прелетела преко главе, а онда се зачуо страховит прасак. Погодила је Мост слободе у Новом Саду, који је до тада грлио сремску и бачку страну.

- Морам тамо! На мосту сигурно има људи - бацајући мрежу из руку, чврсто одлучан рекао је супрузи Анђелки и окупљеним пријатељима и комшијама!

Њихови покушаји да га одврате од опасне накане, и да мисли на своје троје деце и жену, нису успели. Што је брже могао, чамцем је хитао према Мосту слободе, док су се речи молбе са обале, да не ризикује, губиле над реком. Секући чамцем дунавске таласе, стигао је до већ рањеног Моста слободе. Да спасе животе непознатих. И срећом, успео је.

Фото Н. Фифић, Архива "Новости", Приватна архива

Деветоро људи, захваљујући његовој несебичној храбрости и одважности, преживело је рушење моста.

Бетонска грдосија се немоћно преломила, а на њему је деветоро преплашених људи. Вапаји, паника, страх... Устајали су и падали. Када је и друга ужарена лопта полетела ка њима, помисао свих била је: "Крај. Завршићемо у таласима Дунава." Али, срећом, није било тако. Невољницима са моста, први је у помоћ притекао чувени алас. Дунавски вук. Док су се делови моста још сурвавали у воду, не знајући који и када ће пасти и можда убити и њега и преживеле, Веља је у мали чамац, увлачио несрећне људе и превезао их на сигурно. Не штедећи се ни труна, хитао је својом барком до места које је у тим тренуцима било сигурно - до обале.

- Најпре сам на каменичкој обали извукао седморо. Нешто касније поново је пукло и тада сам видео да на новосадској страни има двоје људи и успео сам и њих да извучем - причао је о свом подвигу Веља Рибар.

- После тог догађаја, као човек, у једну руку, био сам срећан што сам имао прилику да помогнем људима у невољи.

Син Борислав чува очеву Златну плакету, Фото Љ. Прерадовић

Велимир Теодоровић - Веља Рибар, на додели признања "Вечерњих новости"

Несебичност и одважност људске громаде, рибара из Сремске Каменице, није остала без одјека. Данима се приповедало о његовој храбрости и пожртвованости. За своја дела добијао је награде, а постао је и златни подвижник "Вечерњих новости" за 1999, у нашој традиционалној акцији "Најплеменитији подвиг године".

Породица Теодоровић, чија се глава куће Велимир у 58. години упокојио, 4. јануара 2015, три дана пред рођендан, као највећу реликвију чува успомену на њега. Супруга Анђелка, кћерке Јована и Теодора и син Борислав, уздигнуте главе корачају кроз живот, поносећи се својим оцем. С правом.

Син Борислав, те ратне 1999. године осмогодишњак, када је његов отац добио плакету за најплеменитијег Југословена, није у потпуности знао шта то тада значи.

- Схватао сам да је јако лепа и важна ствар, и да је мој тата урадио нешто добро и да је због тога награђен - казује нам у даху симпатични Борислав, ликом сав на оца.

- Често сам од њега слушао ту причу о спасавању људи са моста. Верујем да би много људи помогло, али мало њих би полетело под бомбе да спасе непознате људе. Златну плакету "Вечерњих новости" чувамо, јер, осим што нас чини поносним, истовремено нас обавезује да наставимо очевим стопама и, пре свега, да будемо добри људи.

Истичући да је поносан на оца, Борислав нам вели да то није само због очевог подвига на мосту већ и због других добрих дела која је чинио људима.

- Не што је мој отац, али заиста је био ретко добра и поштена особа - вели Борислав.

- Никада за себе није ништа тражио, ни када му је било најтеже у животу. Волео је да помогне и чини људима без икакве материјалне надокнаде. Да се нешто слично, не дај Боже, деси, сигуран сам да бих поступио као мој отац. И због њега, али и због себе.

Теодоровићеву храброст не заборавља ни деветоро спасених са Моста слободе. Један од сведока рушења моста био је и Новосађанин Жељко Чолаковић, тада двадесетседмогодишњак, који каже да се Вељи за живота није довољно узвратило за сву његову храброст.

- Никада нећу заборавити тај трећи априлски дан пре 24 године - казује Чолаковић.

- Веља, наш спасилац, са чамцем се појавио изненада, пришао је испод погођеног моста, који је тада падао у воду. Нас деветоро, повређених и уплашених, сместио је у чамац. Кад смо кренули, граната је погодила други стуб. Делови бетона, вероватно и гелера, падали су у воду, а нас у чамцу, као да смо били под невидљивим кишобраном, ни каменчић није погодио.

И Кристијан Лотреан, из Сремске Каменице, те 1999. као седамнаестогодишњак и најмлађи међу спасенима са моста, ни данас не може да заборави Вељину храброст.

- Био сам уплашен, другарски ми је пришао, мени непознат човек, пун људске топлине - присећа се Лотреан тог страшног 3. априла.

- Био сам на мосту на бициклу када је пала граната, враћао сам се кући. Знам да сам га молио да у чамац поред свих нас, понесе и бицикл. Најпре се нећкао, али, вероватно схвативши да ми двоточкаш у том тренутку много значи, и бицикл је "укрцао" у чамац.

Не заборављајући свог спасиоца, Лотреан га је, док је Веља био жив, сваког трећег априла посећивао. Вели нам да му је познато да Веља последњих година живота није био доброг здравља, и сада му је жао што га чешће није посећивао.

- И Веља и читава његова породица су ми много драги - искрен је Лотреан.

- Веља је један од оних који је заслужио да га се сећамо и да буде узор другима. Драго ми је што је кеј поред Дунава у Сремској Каменици, тик уз његову кућу, понео име Веље Рибара, и кад год туда прођем бициклом, не могу а да се не сетим тог човека великог срца.

Кеј Веље Рибара у његовом родном месту/ Кристијан Лотреан и Жељко Чолаковић, Фото Љ. П./приватна архива

КАД БИ ВИДЕО, ПЛАКАО БИ КАО КИША

КЕЈ у Сремској Каменици, дуг неколико километара, с којег пуца поглед на Мост слободе, на иницијативу суграђана Велимира Теодоровића, понео је име по њему - Кеј Веље Рибара. Шеталиште је на свега неколико метара од његове куће у Дунавској 11, из чијег се дворишта излази директно на кеј.

- Идеја је да на Кеју поставимо и бронзану таблу са ликом и кратком биографијом Веље Рибара, мог оца, да се зна ко је био - открива нам Борислав.

- Само да надлежне службе дају дозволе, другари и ја ћемо све финансирати. Да може да види да је кеј понео његово име, сигуран сам да би мој отац, као велики емотивац, плакао као киша.

ПРЕВОЗИО И БЕЗ НАКНАДЕ

О ВЕЉИНОЈ несебичности сведочи и прича, такође из ратних дана пре 24 године. После рушења новосадских мостова, са своја два бродића превозио је људе с једне на другу обалу. Многи од њих нису имали новца да плате превоз, и нису због тога били одбијени.

- Дешавало се да на крају дана нема довољно новца да плати раднике, и дневницу им је давао из свог џепа - прича нам Борислав Теодоровић о свом оцу Вељи.

КРАЂА ЧАМЦА

ПОСЛЕ бомбардовања, Веља је доживео и пех. Био му је украден чамац, управо онај којим је спасао деветоро људи са Моста слободе. Када се у јавности сазнало за ово недело, Град Нови Сад је храбром рибару купио ново пловило.

Препоручујемо

Друштво

0 1

НЕШИН СЛАТКИ ДОДИР ЉУДСКОСТИ: И ове године ишао до Кикинде да би уручио поклоне за 11 најмлађих

07. 01. 2023. у 19:00

Друштво

0 0

КАЈАКАША ОД МОРАВЕ ОТЕО: Здраво Дракул, из Чачка, спасао суграђанина

06. 01. 2023. у 20:00

Друштво

0 2

МАРКУ ОЛАКШАО КОРАК У БУДУЋНОСТ: Бобан Прибановић, покренуо хуманитарну акцију, саградио и средио дом тешко болесном дечаку (ФОТО/ВИДЕО)

07. 01. 2023. у 15:00

Друштво

4 10

60. НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ ПОДВИГ - КОМШИНИЦУ ОТРГАО ИЗ ОМЧЕ НАСИЛНИКА: Саша Ранђеловић притекао у помоћ жени коју је, пред дететом, давио бивши муж

06. 01. 2023. у 09:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације