RAT NOBELOVACA ZA SRBIJU: Jedni sipaju NATO bombe, a drugi uzvraćaju zabranjenom istinom

Takođe, jedan broj svetski priznatih velikana osudio je bombardovanje. I Nobelovci su vodili rat za Srbiju, jedni su imali bombe, a drugi – istinu.

Agresijom na SRJ pale su „humanističke“ maske sa lica mnogih svetski poznatih pisaca, nekad romatično nazivanih „savešću čovečanstva“. A osim globalno poznatog pisca i, neki bi rekli, estradnog filozofa Bernara Anrija Levija i njemu sličnih, zdušnu podršku bombardovanju SRJ pružile su i nesumnjive intelektualne veličine poput Marija Vargasa Ljose, Gintera Grasa, Salmana Ruždija...

Bernar Anri Levi, koji je tokom poslednje posete Beogradu „na poklon“ dobio i tortu posred face, izjavio je početkom bombardovanja SRJ, da je za njega „to rat koji dolazi osam godina prekasno“, pošto je „prošlo osam godina otkako je Milošević morao da bude kažnjen, a šteta sprečena“.

„Tih osam godina značilo je uništavanje gradova, stotine hiljada mrtvih, razaranja bez premca u Evropi od Drugog svetskog rata. Za sve to je odgovoran Slobodan Milošević. To što se dogodilo u noći u sredu na četvrtak čekao sam godinama, pod uslovom da su zapadnjaci stvarno odlučili da se bore protiv Miloševića“, izjavio je Levi.

A kolika je „moralna veličina“, Levi je pokazao 16 godina kasnije kad je kao gost jednog festivala u Beogradu izjavio da se nikad nije zalagao za bombardovanje SRJ nego za smenu Slobodana Miloševića.

KAKO SU I NOBELOVCI RATOVALI ZA SRBIJU

Nažalost, za razliku od nejakog Bernara Arija Levija i intelektualne gromade poput peruanskog nobelovca Marija Vargasa Ljose davale su podršku razaranju SRJ. Ljosa je u nizu kolumni u španskom „Paisu“ 1999. godine navijao za „humanitarnu intervenciju” kako bi se „ Kosovari spasli od uništenja”.

„NATO-u se ne može prigovarati što interveniše u Jugoslaviji, već to što nije otpočeo napad deset godina ranije“, napisao je Ljosa u svojoj kolumni u „Paisu”, 11. aprila 1999. a u istom tekstu izneo mnoštvo konstatacija o zločinima Srba koje je uporedio „sa holokaustom, i onim što je počinio Hitler”.

I Ljosa je nekoliko godina posle bombardovanja SRJ bio gost Beograda, ali za razliku od „estradnog filozofa“ Levija, nije primio znak zahvalnosti – tortu u lice.

POGREŠNA PROCENA NACI-POKAJNIKA GINTERA GRASA

U velikoj grupi nespornih intelektualnih veličina koje su u vreme NATO agresije izgovarali rečenice o Srbima gotovo identične onima koje su Gebelsovi propagandisti izgovarali o Jevrejima od '33. do '45. možda je najzanimljiviji slučaj nemačkog pisca, „pokajnika“ Gintera Grasa.

Gras, dobitnik Nobelove nagrade za književnost upravo 1999. godine, koji je ubrzo pokajnički priznao svoju mračnu nacističku prošlost, 15 godina posle agresije poručio je da bi danas bio protiv bombardovanja SRJ, „jer je trebalo predvideti da će akciju predvoditi SAD i da se neće zaustaviti na Kosovu, već da će se proširiti na Srbiju“.

„To je bila moja pogrešna procena. Danas bih se sa dodatnim iskustvom sa američkim vojnim intervencijama i njihovim posledicama zalagao protiv bombardovanja“, rekao je Gras, objasnivši da je tada Srbija na Kosovu „sprovodila teror nad albanskim stanovništvom“ i da je to moralo da se okonča.

„Bio sam, međutim, protiv bombardovanja Srbije i Beograda, pogotovu kada su te čuvene kolateralne greške uzele maha“, istakao je Gras.

„SAVEST ČOVEČANSTVA“: SOŽENjICIN, PINTER, FO, SARAMAGO...

S druge strane, u znatno manjoj grupi intelektualaca koja je osudila besomučno razaranje Srbije i Crne Gore i tako bar delimično potvrdila mit o piscima kao „savesti čovečanstva“ bila su i četvorica tadašnjih nobelovca. Jedan od najpoznatijih svetskih disidenata, ruski pisac Aleksandar Solženjicin pisao je da je zgazivši Povelju UN-a, NATO čitavom svetu i sledećem veku nametnuo drevni zakon – zakon džungle.

„Onaj ko je sila – u svemu je u pravu. I u takvom svetu nalažu nam da od sada živimo. Pred očima čovečanstva uništava se prekrasna zemlja i civilizovane vlade tome aplaudiraju, a ljudi, u očajanju, napuštaju skloništa, izlaze u živom lancu u smrt, da bi spasli dunavske mostove. Ne vidim zašto Klinton, Bler i Solana ne bi počeli da ih spaljuju i uništavaju“, dodao je on.

Britanski dramski pisac Harold Pinter izazvao je burne reakcije kada je „drsko i direktno“ prozvao SAD i svoju domovinu zbog napada na Jugoslaviju.

„Američka spoljna politika može se definisati ovako: 'Poljubi me u d… ili ću ti razbiti glavu'. Milošević je odbio da Ameriku poljubi u d… i zato je Klinton razbio glavu srpskom narodu (ne Miloševiću), sa katastrofalnim posledicama po sve na Kosmetu. Opravdanje za ovu akciju, 'humanitarni obziri' – očigledno je loš vic. Ova akcija demonstrira izuzetno licemerje SAD i Britanije… Bez ikakvog uvijanja – to je čist genocid. Kad je bomba puna eksera eksplodirala u blizini Old Krompton strita u Londonu, gospodin Bler je to opisao kao varvarski čin. Kada su kasetne bombe eksplodirale na srpskim pijacama, sekući decu na komade, nama je rečeno da je takav čin preduzet u ime 'borbe civilizacije sa varvarstvom'. Ja bih svakako rekao da Klintona i Blera smatram za ubice. Prava opasnost za svetski mir nije 'bivša Jugoslavija', nego SAD“, naveo je Pinter.

Portugalski pisac Žoze Saramago ocenio je da u balkanskoj tragediji već postoji jedan gubitnik, a to je Evropa.

„Nije moguće da jedan savez, stvoren radi odbrane, preduzme neobjavljen rat, da bombarduje samo radi bombardovanja, i to naočigled nemoćnih evropskih političara i ravnodušnih Evropljana, kojima je oduzeta čak i sposobnost za gnušanje“, govorio je Saramago.

Ustajući protiv razaranja Jugoslavije, italijanski književnik Dario Fo je rekao da je politika italijanske Vlade užasna.

„Užasna je ta potreba za potčinjavanjem, za izvršavanjem tuđih zapovesti, za zavisnošću, umesto za nezavisnošću“, dodao je Fo.

RUŽDI: HANDKE – „MEĐUNARODNI KRETEN GODINE“

Najpoznatiji protivnik satanizaciji Srbije i Srba austrijski pisac Peter Handke koji je boravio u Srbiji tokom agresije, izjavio je 27. aprila u Kragujevcu da je bombardovanje Srbije najveći zločin posle Drugog svetskog rata.

Iako je na „stubu srama“ zapadne medijsko-političke antisrpske kampanje još od početka raspada SFRJ, budući nobelovac Handke najveće udarce primio je u maju 1999. posle kratkog teksta u francuskim medijima kojim je osudio bombardovanje.

Prednjačio je Salman Ruždi koji je Handkea nominovao za „međunarodnog kretena godine“ zbog „niza ostrašćenih opravdanja za genocidni režim Slobodana Miliševića“.

Bez obzira na lavinu gebelsovskih komentara o Handkeu Ruždija i bliske mu moralno-politički korektne intelektualne družine, uključujući i „likvidaciju“ filma „Nebo nad Berlinom“ čiji je bio koscenarista, Handke je ostao bez nagrade „međunarodnog kretena godine“.

Za razliku od moralno-politički (pre)podobnog Ruždija, dve decenije posle agresije, Handke je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

rs.sputniknews.com