AMERIKA SPREČILA HAPŠENJE PAVELIĆA: Istoričar Robert Makormik - Vatikan je veoma dobro znao šta se događa u NDH

Da bi se u potpunosti probila ta strašna istina o decenijama prikrivanom genocidu, potrebni su vreme, strpljenje i posvećenost. Ni danas, 82 godine od početka Drugog svetskog rata, velika većina Amerikanaca nije čula za Jasenovac, niti zna bilo šta o ustaškim genocidnim akcijama u tom ratu. To je delimično i zato što većina ljudi u SAD ima vrlo malo znanja o Balkanu uopšte. Američkim pogledima na Drugi svetski rat dominiraju stravična nacistička zlodela i Holokaust.

Ovako, u intervjuu "Novostima", na pitanje - može li prvi dugometražni igrani film o stradanju Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu, snimljen 75 godina posle tih strašnih događaja, dopreti do svesti današnjih generacija - odgovara prof. dr Robert B. Makormik, profesor istorije na Univerzitetu Južna Karolina i autor knjige "Hrvatska pod Antom Pavelićem: SAD, ustaše i genocid u Drugom svetskom ratu".

Šta je vas pre dvadesetak godina podstaklo da se posvetite istraživanju Balkana, NDH i bekstva od pravde Pavelića putem međunarodnih "pacovskih kanala"?

- Kao mladi postdiplomac istorije, nisam čuo za Jasenovac, a ni mnogo toga o bivšoj Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Veći deo mog znanja vrteo se oko Tita i partizana. Za NDH i ratne zločine zainteresovao sam se na konferenciji Istočna Evropa 20. veka, na kojoj je predavao dr Džeri Augustinos. Bio je specijalista za modernu grčku istoriju, ali je na nastavi često nama studentima ukazivao na Balkan i složenost jugoslovenske istorije. Brzo sam shvatio da je to fascinantna tema koja zaslužuje mnogo više pažnje nego što joj je posvećeno.

Zašto su Amerikanci, koji tako malo znaju o zločinima ustaša u NDH pod pokroviteljstvom nacističke Nemačke, brže- bolje proglasili Srbe "lošim momcima" u građanskom ratu u SFRJ?

- U poimanju tog rata u Jugoslaviji, zemlji ogromne političke i etničke složenosti, pribegavalo se vrlo jednostavnom tumačenju, a to je podela na dobre i loše momke.

Zanimljivo je da se u SAD tokom Prvog svetskog rata na Srbiju gledalo kao na žrtvu agresije Austrougarske i Trojnog saveza. O junačkom otporu 1914. izveštavale su velike američke novine, kao i o čuvenom, epskom povlačenju i pobedi Vojske Srbije 1915. na Solunskom frontu. SAD i Velika Britanija osnovane su organizacije za pomoć Srbiji kada se rat završio.

Kako objašnjavate to što su posle Velikog rata, SAD i njena vlada malo pažnje posvećivale novostvorenoj Jugoslaviji?

- Smatrali su je dalekom državom sa vrlo malo uticaja na američku trgovinu, ili spoljnu politiku. Složenost etničkog sastava Jugoslavije bila je misterija za većinu Amerikanaca, čak i za one koji su komunicirali sa Srbima i Hrvatima u industrijskim gradovima poput Pitsburga i Klivlenda. Sa početkom Drugog svetskog rata, američki fokus bio je na nacistima i Japancima i retko je skretana pažnja na nacističke marionetske režime poput NDH. Dalje, američka vlada je na region gledala kao na britansku interesnu sferu. U neposrednim godinama posle Drugog svetskog rata, Stejt department je sve istočnoevropske komunističke vođe smatrao istim. Amerikance, posebno katolike, uznemirio je Titov ateizam, ali i suđenje Stepincu.

Da li je na odnos posleratne Amerike prema zločincima NDH imao uticaja i početak Hladnog rata u kojem su i SAD i SSSR bili usredsređeni na jačanje svojih država?

- U pogledu mnogih ratnih zločinaca NDH, to je značilo da je svako sa antikomunističkim stavovima Pavelić, na primer, bio potencijalni saveznik Amerike i Zapada. Pavelić je imao prednost jer je bio pobožni katolik koji je održavao audijencije kod pape Pija Dvanaestog, svakodnevno je prisustvovao misama u vreme dok je bio poglavnik. Međutim, SAD i Stejt department nisu znali gde se Pavelić nalazio od 1945. do 1947. godine, ali nema sumnje da su kontraobaveštajne službe SAD locirale Pavelića u Italiji tokom 1947. i 1948. Vladini zapisi to potvrđuju.

Ko je sve omogućio Paveliću, odgovornom za stravična ubistva nekoliko stotina hiljada Srba, Jevreja i Roma, da sa pasošem Crvenog krsta, preko Đenove, prebegne u Argentinu?

- Prilično je jasno da je velečasni Krunoslav Draganović organizovao Pavelićevo bekstvo uz pomoć Bratovštine Svetog Jeronima u Rimu i možda čak i katoličkih vođa u Vatikanu. U suštini, Pavelića je spasao dogovor sklopljen između Draganovića i američkog kontraobaveštajnog korpusa koji je bio zainteresovan za premeštanje iz Evrope određenih ljudi i njihove imovine, među kojima su neki bili umešani u genocidne radnje, ili druge oblike ratnog zločina. Draganović je pomagao SAD u spasavanju tih ljudi i imovine, a Amerika nije učinila ništa da ga spreči i da putem pacovskih kanala pošalju u inostranstvo i zločince poput Pavelića. SAD su tada više bile zainteresovane da se uvere kako Italija neće postati komunistička i da iskoristi Katoličku crkvu za pomoć u porazu komunističkih elemenata na italijanskim izborima.

Zašto Pavelića niko nije tražio pošto je emigrirao u Argentinu?

- Nakon što je emigrirao u Argentinu, SAD nisu imale gotovo nikakve veze s njim sve do pokušaja atentata 1957. Ako je neko zaista želeo da nađe Pavelića, prilično lako je bilo locirati ga u Argentini. On je čak posle neuspelog atentata, u svom argentinskom domu dao intervju "Pari maču". Američki dokumenti pokazuju da je dve nedelje posle atentata, koji su verovatno izveli agenti tadašnje jugoslovenske vlade, Pavelić pobegao preko Anda na Bliski istok, a odatle u Španiju gde je godinu i po živeo pod zaštitom Frankove vlade. U Nemačkoj bolnici u Madridu, u svojoj 71. godini, mirno je umro 28.decembra 1959. godine. U Madridu je i sahranjen.

Očekujete li da ćete u arhivima iz vremena pape Pija Dvanaestog čije otvaranje je Vatikan najavio, a virus korona zasada osujetio, pronaći podatke za nastavak vaše knjige o zlodelima NDH?

- Dobro je što Vatikan stavlja na raspolaganje dokumente iz doba Drugog svetskog rata. Oni bi trebalo da pruže važne informacije o begu Pavelića. Vatikan je veoma dobro znao šta se događa u NDH, njihovi predstavnici bili su prisutni u Hrvatskoj tokom rata. Do sada dostupni dokumenti ukazuju da je Pavelić mogao biti uhapšen u Rimu. Izdata je naredba za njegovo hapšenje, ali nije jasno ko je to uradio i ko je o njoj raspravljao. Na dnu naloga za hapšenje pisalo je - Ne dirati! Očigledno je neko zaključio da je hapšenje Pavelića preveliki rizik za Vatikan i za SAD. Moguće je da je postojala želja da se Pavelić zadrži u Argentini sa nadom da će u budućnosti da bude iskorišćen za destabilizaciju Titove vlade.

Da li je "slučaj Pavelić" ikada dospeo na sto predsednika Trumana?

- Po mom mišljenju, Pavelićev slučaj nikada nije dostigao nivo američkog predsednika.

Američki zvaničnici i javnost i dalje su malo znali o Jugoslaviji i nisu imali ni približno toliko podataka o ustaškim zločinima, kao što su imali o nacističkim zlodelima. Od 1948. godine, sve manje ljudi se bavilo ratnim zločinima iz Drugog svetskog rata. Mnogi su jednostavno želeli da nastave dalje.