MATIJA BEĆKOVIĆ: Šta god da pričamo, pričamo o Kosovu, gde god idemo - tamo stižemo

- Tu smo postali hrišćani, izabrali smo carstvo nebesko, veru u pobedu istine i pravde kroz vekove. Tu su se pod našim imenima pojavili biblijski likovi. Na našoj zemlji se ponovilo jevanđelje, a to je bila i pobeda poezije - dodaje Bećković.

Srpsko prosvjetno i kulturno društvo „Prosvjeta” dodelilo mu je „Svetosavsku povelju”, uz obrazloženje da je reč o najvećem živom srpskom pesniku čija poezija se u ovim previrujućim vremenima javlja kao ohrabrenje i putokaz.

Posle ordena Svetog Save, dobili ste prvu nagradu koja u svom imenu nosi ime Svetog Save. Šta vam ova povelja znači?

-Mene su precenili kada su me pridružili prethodnim dobitnicima, među kojima je recimo mitropolit Amfilohije, a pridružili su me i tolikom broju slavnih članova društva „Prosvjeta” koje je osnovano pre 120 godina. Da bismo ispričali njenu istoriju, trebalo bi nam isto toliko vremena, jer je svaka godina deo uspinjanja, padanja, stradanja društva koje je podelilo sudbinu svoga naroda. Bila je „Prosvjeta” i suđena i zabranjivana, a osnovalo ju je prvih 35 pismenih Srba u Bosni i Hercegovini da bi pomagali naše đake koji su se školovali po svetu, da bi se kasnije rascvetala i osnovala svoje odbore ne samo po celom srpstvu nego i svetu.

Jezik je sposoban da stvori državu

Upisala je u svoje članove najznačajnije ljude naše kulture i istorije.

-Još u to vreme naši ljudi su znali šta je najvažnije za budućnost i opstanak našega naroda. Postojalo je verovanje da je jezik sposoban da stvori državu, a neko je rekao da se i u jeziku nekih najprimitivnijih naroda kriju tajne o kojima filozofi i ne sanjaju. Ideja da poezija može duhovno da ujedini narod i da je to jedinstvo važnije od svakog drugog takođe je dugo trajala. Na katedrama koje je „Prosvjeta” osnovala u svojim odborima i pododborima govorili su Laza Kostić, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Petar Kočić, Pero Slijepčević, i to po Evropi i Americi. Tamo su se po svim njihovim državama i državicama osnivali pododbori koji su brojali i po hiljadu članova. Svi su se javili u dobrovoljce u Prvom svetskom ratu. Srbi na Aljasci su skupljali novac za pomoć porodicama obešenih u Trebinju, a ko bi već pobrojao i sve ostale akcije.

Tradicija „Prosvjete” se nastavlja, ali je sudbina naroda danas malo drugačija nego u vreme velikana koje pominjete. Kako vi vidite tu sudbinu?

- Budućnost je neizvesna. Ne znamo šta će sutra biti, ni koja će zanimanja preživeti, ali ne zaboravljamo šta je najvažnije, što su znali i osnivači „Prosvjete” - briga o kulturi, ljubav, vera, jezik, pismo. Kako tada, tako i sada se nadamo da ima ljudi koji će to prepoznati. Bilo bi zanimljivo kada bi se utvrdilo kada je prvi put posle Drugog svetskog rata upotrebljena reč „srpstvo”. To je bila jedna od proskribovanih reči. U ovoj digitalnoj eri moglo bi se to lako utvrditi.

Sveti Sava, zbirno ime srpskoga naroda

Možemo li govoriti o prosveti, a da ne govorimo o svetosavlju i svemu što nam je prvi srpski pisac ostavio?

- Sveti Sava je prvi srpski pisac čije ime i prezime znamo. Bilo je pisaca i pre njega, ali ne znamo njihova imena. Sve što su pisali i stvarali, opet se u njemu rodilo i preporodilo. Imamo prvu zdravu rečenicu napisanu na srpskom jeziku rukom Svetog Save. Ne znam koliko ljudi zna da je njegov portret u manastiru Mileševa živopisan po živom modelu, da je on pozirao, da mi znamo kako on izgleda. Njegov lik bi mogao biti u ličnoj karti celog našeg naroda. On je zbirno ime srpskoga naroda, u njemu je sačuvano sve što je taj narod stvorio i uradio i sve je njime objasnio. Upućeniji od mene su odavno uočili da se nije mogla roditi nemanjićka kultura i ceo taj slavni period ni iz čega, niti da ta pismenost nastane odjednom da nije bilo pismenosti i pre Save i Nemanje. Nijedan sveti nije toliko prisutan u životu svoga naroda kao Sveti Sava koji je jedva izvlačio noge iz kamenja idući po svojoj zemlji. Što je kamen bio tvrđi, rezao je dublje i te stope su silazile na dno bića njegovog naroda tako da možemo - tim Savinim stopama, laktovima, kukovima, izvorima - putovati po Savinoj zemlji. Konačno smo dobili i Svetosavski hram. To je malo ko verovao. Jedino je bio siguran da se to neće desiti.

U Crnoj Gori se odlomio glečer

Verujete li da će tamo gde je Savina voda, manastir Savina, Savin kuk, u Crnoj Gori koja je dugo imala problem sa svetosavljem, te stope sad biti uočljive i da će se njima lakše hodati?

- U Crnoj Gori se desilo ono što je mnogi verovao da se neće desiti nikada, ali i taj glečer se odlomio i nikada se neče vratiti tamo gde je bio. Oni su se borili sa tim stopama i govorili da to nije Sava Nemanjić, nego Sava Popović ili neko drugog prezimena. Ima mnogo njegovih imenjaka koji se ne sećaju po kome su ime dobili. Pretrpeo je to plameno mučeništvo na najvećoj koti budućeg glavnog grada srpskoga naroda. I onaj koji ga je spaljivao nije znao da je svaku tu varnicu rasejao u dušu njegovog naroda. Predlagano je da tu bude garaža, cirkus i mnogo toga drugog samo da ne bude hram, ali utoliko je on veći i sada je postao saborni hram svih Srba koji gledaju u to polje i hram koji je nastao, kako je rekao Vasko Popa, iz vidovitog pepela.

U jednoj od svojih najlepših pesama, o Svetom Savi koji pokušava da uzme kamen vezan za zemlju, i kažete: „Prokleta zemlja u kojoj je kamenje vezano, a paščad puštena”. Koliko je ta slika aktuelna i danas?

- Sveti Sava je najširi naš čovek, u njemu je stalo sve što smo stvorili i narod koji to ima ne može se izgubiti. Samo zamislite kako je u svetoj zemlji posejao semenku iz koje je izraslo stablo srpske crkve koje je stiglo na sve kontinente. Kad jedan narod ima jedno mesto na kome osam vekova nije ništa rađalo nego se samo molio i postio, nije pojeo komad mesa, nije se krivo zakleo, nije lažno svedočio i nije tu sveću pretulio, onda se iz te čiste semenke on može ponovo roditi i preporoditi i toga smo mi sami bili svedoci i sami smo se uverili da je ta sveća ostala neugasiva do današnjega dana. A bilo je perioda kada ljudi nisu znali da to mesto postoji. Međutim, uvek su se nalazili oni koji su znali kako tamo da dođu i kako tu vatru da održe. Kad je neko nekog pitao kako ima izvor Svetoga Save na vrhu Durmitora, takozvana Savina voda, kako može da izbije voda na vrhu neke planine, ovaj je rekao: „Uzmi iglu pa udari čoveka u teme i videćeš da će šiknuti uvis njegov krovotok”. Taj krvotok jednoga naroda kruži po Savinoj zemlji i izbio je na vrh Durmitora.

U obrazloženju „Svetosavske povelje” kaže se da je nagrađen najveći živi srpski pesnik. Kako se Vi osećate kada čujete takve reči o sebi?

- Da budem skroman, pa da kažem da mi je malo to „živi".

(Sputnjik)