OTVORENO PISMO VESIĆA DEŽULOVIĆU: "Šta će ti hiljadu dinara, bolje su dve!"

U gluvo doba noći, Momo Kapor, Bora Đorđević i Milovan Ilić Minimaks sede u Skadarliji i kuju zaveru. Početak je devedesete godine, Beograd su zaposele razne ptičice, od lažnih grofica, diplomata, špijuna i avanturista, rat samo što nije počeo, ali njih trojica ne misle o tome. Odlučili su da izvrše savršen zločin. Svesni su da niko neće posumnjati u njih. Jedan od najvećih srpskih pisaca, žestoki heroj rokenrola koji je delio presto sa Goranom Bregovićem i Džonijem Štulićem, u paktu sa slavnim humoristom, mnogo su žešća ekipa od Apisa, vojvode Tankosića i Mustafe Golubića. Tada sam imao 21. godinu i nisam bio svestan da sam bio uvučen u njihovu ugru.

Šefovi tajne organizacije od koga će zadrhtati posvađani beogradski centri moći, a bogami i svetski, izabrali su idealno mesto za inicijaciju, ali je Momo Kapor ipak odustao od toga da iseku krv jedni drugima i popiju je. Učinilo im se da je pametnije da naruče još jednu flašu vina.

Kafana „Tri šešira“ u kojoj su sedeli Tin Ujević, Gustav Krklec, Anton Gustav Matoš, a nekoliko decenija kasnije španski kralj Huan Karlos, Džordž Buš stariji, bivši američki predsednik i direktor CIA, zatim Sandro Pertini i Vili Brant, tonula je u san. Ali trojica zaverenika konačno su ukrstili ruke i zakleli se: Ukokaće Beograd!
 
To je, dakle, bio njihov pakleni plan. Nekoliko boema u društvu zgodnih dama, mašu im, što ne čudi, njih trojica su zaštitni znaci balkanske metropole, ali Sarajlija Kapor, Čačanin Bora i Milovan Ilić Minimaks, rodom iz Lipnice, ne dozvoljavaju da ih omete bilo kakav znak naklonosti. Sravniće prestonicu Srbije i Jugoslavije sa zemljom!

Tri čoveka, kao u kakvoj Pirandelovoj enigmi, šapuću i pletu konce intrige koja će zaseniti sve ranije zločine.

”Naši ljudi su zauzeli ključne pozicije. Jovici Stanišiću koji će uskoro postati šef DB-a poslao sam svoja sabrana dela, zatim Borin album „Pokvarena mašta i prljave strasti“ sa posvetom i Minimaksovu novu knjigu aforizama, tako da će biti suviše zauzet, da bi se bavio nama. Postoji, međutim, jedna sitnica koja me opseda. Moji prijatelji iz Zagreba pomenuli su mi da se u Splitu pojavio mladi novinar koji se predstavlja kao veliki protivnik Franje Tuđmana, mada oni obevešteniji, tvrde ga je stvorio sam Tuđman, kako bi simulirao tračak demokratije u lipepoj njihovoj” - tiho je rekao Momo Kapor.
”Kako se zove taj momak”, pitao je Bora.
”Boris Dežulović”, odgovorio je Kapor.
”Zaista verujete da će oktriti nađu ujdurmu? Znate dobro moje veze, pa ja sam stvorio Lepu Brenu, kako bih sačuvao Jugoslaviju još 10 godina. Amerikanci, Rusi i Englezi toga su se setili tek kada je Brena htela na Evroviziju, a vi mi govorite o nekakvom klincu, Tuđmanovom podnaredniku ubačenom u medije”, odmahnuo je Minimaks.

”Mića je u pravu, Momo. Sravnićemo Beograd i pretvoriti ga u blatnjavu selendru. Ima da se igra kolce od Marakane do Kalemegdana koji ćemo pretvoriti u ciglanu, a kako računamo da će se naš plan sprovoditi najmanje tri decenije, mlade operativce iz naše organizacije ubacićemo u sve stranke. Projekat je napravljen i dobro znate kako će se menjati vladari Srbije. Njihova imena držimo u trezoru banke u Švajcarskoj i samo nas trojica znamo šifru. Treba li da vas podsećam kako sam sproveo čitav tok Osme sednice, napisavši pre toga „Pogledaj dom svoj anđele“ i duet sa Bregovićem „Pedikulis pubis“, kako bih zbunio javno mnjenje. Još se češem zbog te pesme. Prošlo je od tada četiri godine, a naredne, 1992, treba li sada uopšte i da govorimo o tome, predsednik Jugoslavije postaće Dobrica Ćosić”,  ubacio se u razgovor Bora Đorđević.

Iako su sva trojica bili jednaki u hijerarhiji, Bora je zapravo bio centralni kompjuter mistične grupe koja se, preko agenata u inostranstvu, povezala sa arapskim šeicima. Plan trojke iz Beograda poklapao se sa interesima Emirata.

Prebogati naftom, mudri bedunski gospodari shvatali su da bogatstvo moraju da investiciraju van zemlje. Najpre će, preko lobista u Kongresu dopreti do Bele kuće, zatim će pokupovati čitave kvartove u poslovnom centru Londona, a potom i Mančester Siti, kako bi zagospodarili i Premijer ligom.

Konačno, uložiće ogroman novac u investicije u Beogradu, tako da će obala Save zauvek izmeniti pejzaž i od groblja brodova privezanih uz obalu, gde ni najzloglasniji kriminalni klanovi nisu zalazili kad padne noć, stvoriće impozantni poslovno-stambeni kompleks.

Događaji koji se se odvijali, tekli su po nacrtu koji su znali samo njih trojica. Beograd u decembru 2020. godine, mora postati „blanjava Kasaba, Dubai za siromašne, ili Jagodina za bogate“ pa je u igru ubačen i jagodinski knez Dragan Maković Palma, sa tačnim upustvima koja su mu nošena kurirskom poštom. Njegova ključna uloga bila je da nabavi žirafu i kompletira zoološki vrt na Koridoru 10, kako bi po potrebi, zaustavio komunikaciju na strateškom moravsko-vardarskom pravcu.

Vremenom, postao sam svestan da sam tek šraf u velikoj zaveri. Momo Kapor i Minimaks su preminuli, a sada mi je mnogo jasnije kako je nobelovac Peter Handke počeo da radi za nas. Otkuda to da najbolji prijatelj Vima Vendersa i jedan od najvećih pisaca tako često dolazi u Beograd? Zašto su Beograđani postali Emir Kusturica, Zdravko Čolić, Goran Bregović, šta ovde, u blatnjavoj kasabi, traže Nikita Mihalkov, Džoni Dep, Ralf Fajs, Džerard Batler?

Aleksandra Vučić mi je jednom prilikom priznao da su ga još na Pravnom fakultetu vrbovali Momo, Bora i Minimaks, te mi je postalo jasnije zašto Njujork Tajms piše o Beogradu kao jednoj od novih prestonica svetskog turizma, a Marina Abramović održava performans koji prate svetski mediji kao prvorazredni događaj u obnovljenom Muzeju savremene umetnosti, poredeći izložbu sa njujorškom. Ako sam i imao dilemu zbog čega je jedan od najvećih svetskih vajara Aleksandar Rukavišnikov pristao da napravi spomenik Stefanu Nemanji, ta dilema je konačno otklonjena.  

I oni rade za našu mrežu. Duhovi Mome Kapora i Minimaksa toliko su moćni, dok Bora iz Ljubljane i dalje upravlja igrom, da masovno hipnotišu ne samo srpsko javno mnjenje, već i Si Đinpinga, Džoa Bajdena, Vladimira Putina, Borisa Džonsona, Angelu Merkel, Emanuela Makrona, Redžepa Tajipa Erdogana, Viktora Orbana...

Ali, u Beograd je, po ko zna koji put, došao Boris Dežulović. Objavio je svoj roman romantičnog naslova „Jebo sad hiljadu dinara“ i čitav projekat obelodanio javnosti. Uzalud smo, dakle, dali ulice Tinu Ujeviću, Ivanu Meštroviću i Antunu Gustavu Matošu, trećerazredni pisac iz sela s desetak kuća kod Splita nas je razotkrio.

Šta nam drugo preostaje, nego da tražimo od Slovenije da nam izruči Boru Čorbu, ubicu Beograda. Svedok je B.D., trenutno nastanjen, valjda u Splitu.  

P.S. Nije pristojno da ti kazem da si glup, Borise Dežuloviću, ali umesto te neosporne činjenice koja će ostati naša mala tajna, preporučujem ti da odslušaš Borinu baladu „Ostani đubre do kraja“. Optuživši Momu Kapora, Boru Đorđevića i Minimaksa da su ubili Beograd, pokazao si da, i kada koristiš metafore, nemaš trunke časti i obzira. Ali i takav kakav si, uvek si doborodošao u našu dvomilionsku kasabu. Nadam se da će ti moje pismo pomoći da prodaš bar još jednu knjigu više, jer "jebeš hiljadu dinara, bolje su dve". To je tvoj plan i životni moto. Sada ću ti konačno dešifrovati naš, koji zaista postoji. Poslušaj Borinu baladu "Dobro jutro". To je Beograd!