LIČNI STAV - NEBOJŠA ČOVIĆ: Kukavičja jaja i uticaj izbora u Americi na dijalog o Kosovu

Naviknuti da pravila civilizovanog i demokratskog sveta ne važe za njih, prištinski političari i dalje čekaju da neko drugi završi posao za njih, a da oni ponovo ne ispune ništa od svojih obaveza.

Kada je Priština u pitanju, pokazalo se do sada da nisu preterano kreativni i da manje-više uvek primenjuju istu taktiku:

1. Kreiranje problema kako bi se skrenula pažnja sa neispunjenja potpisanih obaveza i kupilo vreme u očekivanju da će neko drugi da im servira to što traže na srebrnom poslužavniku (setimo se uvođenja taksa u novembru 2018, a sada je to najava skupštinske rezolucije o "zabrani formiranja ZSO"); u ovom slučaju, stvari se odugovlače u nadi da će Bajden doći na vlast i da će tada SAD i Nemačka pritiskom i ucenama zaokružiti njihovu državnost; bahatost koju vidimo u poslednje vreme vezana je za procene ishoda izbora i povećane šanse Bajdena da pobedi na izborima 3. novembra.

2. Pretnja nasiljem (svaki put kada bi da izbegnu da sprovedu neku svoju obavezu, zaprete nasiljem prema Srbima i ostalim nealbancima; ovog puta, pretnja nasiljem je povezana i sa početkom rada Specijalizovanog veća); Priština je, zapravo, odbijanjem da sprovede svoje obaveze iz Briselskog sporazuma direktno ponizila Evropsku uniju i potpuno obesmislila nastavak pregovaračkog procesa.

Ovaj proces je, kao što je i sam Lajčak priznao, dodatno obesmišljen time što Evropa nema ništa da ponudi Srbiji, ali istovremeno nastavlja da insistira da se Srbija odrekne svojih nacionalnih interesa. Ovim se opravdano dovodi u pitanje svrsishodnost nastavka bilo kakvih razgovora.

I pored raznoraznih izveštaja ispitivanja javnog mnjenja koji pokazuju veliko vođstvo Bajdena i Harisove, nezabeleženo visokih iznosa donacija koje su kampanjama demokratskih kandidata za Belu kuću i Senat dali američki multimilioneri udruženi protiv Trampa - predstava nije završena dok se sve ne završi.

Međutim, mi moramo realno da sagledamo šta bi pobeda jednog ili drugog značila za naše nacionalne interese i rešavanje pitanja KiM.

Reizbor Trampa bi, svakako, označio kontinuitet dosadašnjeg neutralnog odnosa po ovom pitanju. Za očekivati je da će glavni pokretač razgovora između Beograda i Prištine, Grenel, dobiti neki značajniji položaj u novoj podeli u okviru ove administracije i izgubiti interesovanje za pitanje KiM. Pisma o namerama potpisana 4. septembra ostaće aktuelna, ali će verovatno izgubiti na relevantnosti, kao što je to bio slučaj sa mnogim drugim sličnim inicijativama u prethodne četiri godine; s obzirom na to da veći deo ovih dokumenata sadrži pitanja koja su spoljnopolitički interesi SAD, Stejt department će biti taj koji će insistirati na sprovođenju tačaka koje se bave blokadom "Huaveja", diversifikacijom energetskih izvora, preseljenjem ambasade u Jerusalim...

Stoga jeste važno što se DFC u toku nedavne posete obavezao na konkretne korake, čime je, u određenoj meri, umanjena potreba direktnog angažmana Bele kuće.

Međutim, kada se radi o pitanju KiM, i pisma o namerama potpisana u Vašingtonu, takva kakva su, imaju više potencijalnih kukavičjih jaja i nagaznih mina, i moraćemo da budemo veoma mudri u njihovom sprovođenju.

Na primer, i pored proklamovanog neutralnog odnosa zvanične administracije, iza kulisa se odvijaju procesi koji nisu nužno u potpunoj saglasnosti sa ovim neutralnim stavom. Jedan primer je intenziviranje saradnje Pentagona sa tzv. vojskom Kosova, kroz vojnotehničku podršku i slanje posebnih vojnih savetnika, koji se upravo ovih dana regrutuju preko kompanija koje su kontraktori (podizvođači) Pentagona. Poenta je da određene strukture nastavljaju da slede i sprovode stari kurs zaokruživanja državnosti KiM. Zato treba biti posebno oprezan i u vezi sa pismima o namerama i moratorijumu na lobiranje za/protiv priznavanja KiM.

Ako dođe do pobede Bajdena i promene administracije u SAD, pisma o namerama potpisana 4. septembra u Beloj kući će biti potpuno dezavuisana od strane nove administracije. S obzirom na Bajdenove godine i mentalne sposobnosti, odnosno progresivnu demenciju, za očekivati je da će on samo figurirati kao predsednik, da će celu priču voditi ljudi oko njega.

On jeste dugogodišnji albanski lobista, čiju karijeru "krase" skandalozne izjave protiv srpskog naroda u celini i, sa druge strane, veličanje ratnih zločinaca poput Tačija, ali i pored toga, kosmetsko pitanje neće biti ni blizu vrha liste spoljnopolitičkih prioriteta njegove administracije.

Ponovno snaženje NATO i veza sa Nemačkom i EU su prioritetnija pitanja; s tim u vezi, realno je očekivati da će nova administracija u potpunosti prepustiti rešavanje pitanja KiM EU, odnosno Nemačkoj, jer će i to biti način ponovnog uspostavljanja poverenja i strateškog partnerstva; da li će za nas biti razlike u tome da li se pitanjem KiM bave demokrate u Vašingtonu ili Berlin - ne nužno, ali mnogo će zavisiti i od unutrašnjih reformskih procesa u okviru same EU.

Imajući u vidu oba scenarija, jasno je da stabilnost u očuvanju naših interesa, kada je u pitanju KiM, možemo i moramo da tražimo samo u okviru foruma i strateških partnerstava koji dosledno insistiraju na poštovanju međunarodnog prava, odnosno Rezolucije 1244.

S druge strane, kopču sa proklamovanim strateškim ciljem punopravnog članstva u EU, možemo da obezbedimo insistiranjem da se standardi pristupnih pregovora u formi poglavlja primene i na naš pregovarački proces sa Prištinom; to je jedini logički pristup kojim će se obezbediti i puno poštovanje prava srpske i ostalih nealbanskih zajednica i približavanje EU na KiM.