MAGARAC NATOVAREN DOLARIMA OBARA SVAKU VLAST: Pripreme za 5. oktobar trajale mesecima

U avgustu 1999. godine u Bratislavi se održava prvi sastanak predstavnika svih opozicionih partija, sindikata, medija, nevladinog sektora, čak i preduzetnika, koji su bili protiv Slobodana Miloševića. To je ujedno bio i njihov prvi izlazak u inostranstvo posle NATO agresije na Jugoslaviju. Sive eminencije ovog skupa bili su, po svedočenju Dušana Mihajlovića ("Povlenske magle i vidici"), Sonja Liht i Eduard Kukan, ministar inostranih poslova Slovačke. Organizatori i finansijeri bratislavskog procesa bili su Institut East - West i slovačko Ministarstvo inostranih poslova. Zaključak je da Slobodana Miloševića ne treba rušiti demonstracijama, nego na izborima...
Nekoliko nedelja posle Bratislave okupljaju se u Berlinu. Svima postaje jasno da se promenio stav međunarodne zajednice prema "srpskom pitanju". Započet je jedan novi politički proces, formira se neka vrsta "Trilateralne komisije", koju čine predstavnici opozicije Srbije, crnogorske vlasti, i međunarodne zajednice, odnosno Evropske unije i SAD.

SASTANCI "komisije", koja će ubrzo postati "stalna institucija", najpre se održavaju u Crnoj Gori, u Budvi i na Svetom Stefanu, gde se priključuju predstavnici ekspertske grupe G-17. Glavnu reč vodi Ričard Gelbard, lični emisar američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt. Potom se sele za Beograd i Budimpeštu. U našem glavnom gradu okupljaju se u grčkoj ambasadi, 29. oktobra. Dolaze i svi ambasadori EU. Nekoliko dana kasnije, 2. novembra, u mađarskoj prestonici, u finskoj ambasadi održava se novi sastanak. Sa ovih skupova šalju se poruke građanima Srbije, da postoji politička alternativa za prevazilaženje međunarodne izolacije, ukidanje sankcija i izmirenja sa svetom.

Najvažniji sastanak "Trilaterale", brižljivo isplaniran, održan je 17. decembra 1999. godine u Berlinu. Baš u vreme godišnjeg samita EU i SAD na kome je stanje u Srbiji bila jedna od glavnih tačaka dnevnog reda. Skup je održan u hotelu "Interkontinental". Prisustvovali su Medlin Olbrajt, državni sekretar SAD sa saradnicima, Havijer Solana, visoki predstavnik EU, Kris Paten, komesar EU, Joška Fišer, nemački ministar inostranih poslova, i Milo Đukanović sa saradnicima. Iz Srbije su prisustvovali Zoran Ćinđić, Vuk Drašković, Dragoslav Avramović, Dragoljub Mićunović, Žarko Korać, Nenad Čanak.

Sledeći organizovani odlazak jednog broja lidera opozicije u inostranstvo dešava se polovinom februara 2000. godine. Medlin Olbrajt je insistirala da prisustvuju inauguraciji Stjepana Mesića, koji je posle Tuđmanove smrti pobedio na predsedničkim izborima.

U Zagrebu su se okupili Vladan Batić, Vuk Drašković, Vesna Pešić, Miki Savićević, Dušan Mihajlović, Nenad Čanak, Žarko Korać, Aca Stefanović.

AMERIČKA državna sekretarka, posle zvanične ceremonije, okupila ih je u hotelu "Šeraton". Pored nje su, uz popriličan broj saradnika, bili Joška Fišer, nemački ministar inostranih poslova i njegov kolega iz Holandije. Olbrajtova je bila direktna: "Draga gospodo, pre nekoliko meseci u ovoj istoj sali sam razgovarala sa predstavnicima hrvatske opozicije, koja je tada imala oko pet odsto glasova pred izbore. Vi ste danas videli šta su oni uradili i nadam se da ste shvatili ovu simboličnu poruku, što u istoj sali održavamo sastanak sa vama."

A to je zapravo značilo da zapadni svet i međunarodna zajednica očekju pobedu opozicije na sledećim izborima. A samo dva meseca ranije za vreme samita EU i SAD u Berlinu, po tvrdnji Tim Maršala u knjizi "Igra senki", u NATO bazi pada dogovor da se primeni princip Filipa Makedonskog, koji je govorio da i najutvrđeniji grad može da osvoji samo sa jednim magarcem natovarenim zlatom. Srpskoj opoziciji je poslata poruka: Pare naše - posao vaš! Izbori postaju politička strategija opozicije.

Kolokvijum pred ovaj sudbonosni ispit je položen u Crnoj Gori, gde su probrani momci Zorana Đinđića pomogli Milu Đukanoviću da pobedi na izborima protiv Momira Bulatovića. Bili su uvežban tim, došli su u Podgoricu i rekli: "Treba nam to i to", dobili su sve što su tražili i Đukanović je pobedio! Bili su spremni za izbore s Miloševićem. Znali su svaku slabu tačku režima, ništa nije moglo da im promakne.
Bili su spremni za pobedu i znali šta ih čeka...

- VELIKE sume novca godinama su ulazile u Srbiju. Prva šuškanja su počela kada su pojedini aktivisti drugog ešalona DOS-a, naglo počeli da troše neuobičajne velike novčane iznose. Već 26. novembra 2000. godine u "Njujork tajmsu" je objavljeno da "nema preciznih podataka koliko je tačno para uloženo u svrgavanje Miloševića. Američka agencija za međunarodni razvoj (A. I. D.) kaže da je oko 25 miliona dolara uloženo samo te godine. Nekoliko stotina hiljada dolara je dato direktno "Otporu" za propagandni materijal - majice, bedževe i slično - rekao je Donald L. Prisli, pomoćnik upravnika. Lideri "Otpora" su suštinski priznali da su dobijali mnogo tajne pomoći, ali tu temu nisu hteli da komentarišu u Vašingtonu.

U Međunarodnom republikanskom institutu, još jednoj od američkih nevladinih organizacija, koju je delimično finansirao A. I. D., jedan od zvaničnika Danijel Kalingart, rekao je da se sa liderima "otpora" sastao sedam do deset puta u Mađarskoj i Crnoj Gori, počev od oktobra 1999. Deo od 1,8 miliona dolara, koliko je Institut prošle godine potrošio u Srbiji, direktno je dato "Otporu", rekao je Kalingart. Već od ove jeseni, "Otpor" nije više bio obična studentska organizacija već dobro podmazana mašina, podržana sa nekoliko miliona dolara iz Amerike.

A ONDA se pojavila knjiga Tima Maršala "Igra senki" Petooktobarska smena vlasti u Srbiji. - Autor piše: "Amerika, Britanija i Nemačka potrošile su više od šezdeset miliona dolara na finansiranje opozicije... Bi-Bi-Si je omogućavao prenos programa Radija B92 na veću razdaljinu, a nemački "Dojče vele" je pomagao najmanje jednim opozicionim novinama tako što je plaćao papir i štampu."

U jednom od retkih intervjua, na pitanje odakle mu podatak da je Zapad potrošio 60 miliona na organizaciju 5. oktobra, Tim Maršal, novinar "Skaj njuza", bio je izričit:
"To nije nikakva tajna, dovoljno je videti dokumenta američkog Kongresa. To je ukupna suma koja je potrošena u Srbiji, na primer, za štampanje materijala, za obuku, trening, putovanja, izbore... U kreiranju 'Otpora', na primer, direktno je učestvovao američki pukovnik, koji ih je u Mađarskoj snabdevao svim i svačim, a ponajviše parama. Bilo je i keš isplata! A ja mislim da vi u Srbiji sami možete tom novcu da uđete u trag."
Jedan od bliskih operativnih saradnika pokojnog premijera Zorana Đinđića svedoči da su nekoliko puta pokušavali da uđu u trag toj količini novca utrošenoj u pripremi 5. oktobra. I uspeli su da dešifruju puteve koji su odneli 40 miliona. Onih dvadeset se rasulo negde po Beogradu...

Što se kraj milenijuma više bližio, to je "Otpor" sve čvršće razvijao svoju operaciju koja je trebalo da dovede do pada Miloševića. Sledeća prepreka bila je saglasnost oko imena čoveka koji će postati "novi Sloba". I taj problem je rešavan kroz pripreme za izbore. Američke agencije NDI (Nacionalni demokratski institut) i IRI (Internacionalni republikanski institut), koje finansira američka vlada, bratski su podelile nadležnosti. Prva je bila zadužena za obuku i pripremu kontrolora prilikom glasanja, a druga je preuzela obavezu da srpske opozicionare obuči kako se vodi izborna kampanja. Centri za obuku bili su u Budimpešti, Segedinu, Banjaluci, Podgorici i Budvi. Stotine aktivista završilo je ove kurseve, a zatim su stečeno znanje, kao instruktori, prenosili po čitavoj Srbiji. Gotovo svi lideri stranaka prisustvovali su predavanjima najboljih američkih stručnjaka za izbore.

UPRAVO u trenutku kada se završava obuka opozicije Milošević vuče sudbonosan potez. Pravi poslednju grešku, menja savezni ustav, uvodi neposredne izbore za predsednika, raspisuje prevremene izbore.

Nacionalni demokratski institut ovlastio je jednu američku kompaniju "Pen Skoun i Berland" da ispita raspoloženje u Srbiji. Dag Skoun, prvi čovek agencije za ispitivanje javnog mnjenja, došao je u Budimpeštu da predstavnicima brojnih stranaka okupljenih oko DOS-a da poslednje instrukcije. On je tvrdio da istraživanja pokazuju kako će birači podržati jednog opozicionog kandidata samo pod uslovom ako ta ličnost ispunjava određene uslove. Drugim rečima, kandidat koji bi mogao da pobedi Miloševića, morao je da ima čistu prošlost, da je nacionalista, da nikad nije imao veze sa režimom i parama iz inostranstva i da nije učestvovao u sitnim gloženjima sa opozicionim liderima. Ovi uslovi isključivali su gotovo poznate ljude iz opozicije.

"Nekoliko nedelja kasnije Skoun se vratio i ovoga puta doneo dokaze da se čovek koji odgovara iznetim kriterijumima, pa će stoga moći da smeni Miloševića na mestu predsednika, zove Vojislav Koštunica".

Prisutni članovi opozicije bili su šokirani. Tvrdili su da je on praktično bio nepoznat izvan Beograda. Amerikanci su iznosili dokaze da to nije nikakav problem, i da je samo važno to što su ankete pokazale da oni koji su za njega čuli misle da je osoba dostojna poverenja.

"NACIONALNI demokratski institut je odlučio i jasno saopštio: Koštunica odgovara - on je predsednički kandidat i mogućni pobednik." Vuk Drašković nije više bio u igri i jedini drugi veliki igrač bio je Zoran Đinđić, čelnik Demokratske stranke (DS). Neki njegovi najbliži saradnici su želeli da on bude predsednički kandidat, ali jedan od ljudi koji su bili prisutni kad su Đinđića obavestili o planu da se kandiduje Koštunica kaže da je on odmah shvatio valjanost te ideje.

"Jedan od njegovih savetnika se razbesneo: 'Niko ne zna ko je Koštunica, Zoran je poznat celom narodu, on mora biti kandidat!' Ali Zoran je ćutao, a zatim rekao: 'Ne, Koštunica može to da uradi'."

Po tom izvoru, Đinđić je prihvatio da se povuče korak unazad kako bi kasnije istupio dva koraka napred. Sklopljen je kompromis između njih dvojice: ako se sve bude odvijalo po planu, Koštunica će biti predsednik Jugoslavije, a Đinđić predsednik Vlade Srbije. Đinđić je znao da ta pozicija može biti moćnija.

SASTANAK OBAVEŠTAJACA U LAKTAŠIMA

POVODOM objavljivanja knjige "Igra senki" Tim Maršal je rekao: "Događajima koji su se odigrali 5. oktobra 2000. prethodila je velika priprema. Niko od milion ljudi koji su tog dana bili u Beogradu nije se, tek tako, probudio i došao na ideju da dođe u prestonicu i spali zgradu parlamenta. To je moralo da bude dobro organizovano. U seoskoj kafani u Laktašima, u Republici Srpskoj, održan je 4. oktobra sastanak britanskih obaveštajaca, službenika CIA i predstavnika vojne obaveštajne službe Jugoslavije. Britanci su, kao zaštitu, poveli ekipu specijalaca iz SAS. Na tom, poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome šta će se dešavati sledećeg dana. Ljudi iz vojno-obaveštajne službe jasno su rekli: 'Čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati.'
 

VRBOVANjE NA TRI NAČINA

OSTALO je zabeleženo svedočenje britanskog ambasadora koji je službovao u jednoj od susednih država i posredno bio uključen u akciju obaranja Miloševića: "Vrbovanje se odvijalo na tri načina: davanjem pomoći određenim medijima, davanjem podrške određenim opozicionim političarima i traženjem insajdera koji žele da sarađuju." Obuka, novac, oprema i veze s disidentima unutar režima stavljene su na raspolaganje opoziciji. Poruka ljudima u sistemu bila je: "Morate promeniti stranu." Britanci i Amerikanci su se složili da pomažu organizacije kao što su: "Otpor", B-92, "Mreža"... Poslovne ljude su ubeđivali da će bez Miloševića zaraditi mnogo više novca nego s njim.