GREH LIBERALA - ŽELELI BOLJU JUGOSLAVIJU: Kako je u Srbiji zaustavljen proces okrenut privredi, reformi, industrijalizaciji i demokratiji

Brionski plenum, shvaćen kao pitanje od posebnog značaja za Srbiju, presudno je uticao na to da se Srbija počne okretati sebi i svom ubrzanom ekonomskom i društvenom razvoju. Iz tog dubokog političkog i idejnog sukoba SK Srbije je, nakon mukotrpne borbe, uspeo da ostvari vidne rezultate.

Tajno glasanje za najviše partijske funkcije, postojanje više kandidata od broja koji se bira, odsustvo isključivosti, veća tolerantnost, spremnost na razgovor i o najosetljivijim pitanjima, promene u centralnim komitetima republike i pokrajina, ukazivanje poverenja mlađoj i obrazovanoj generaciji komunista, govorilo je o novom stilu rada i osmišljavanju novog političkog kursa koji je oslobađao kreativne i demokratske energije posleratnih generacija. Prednost su dobili prosvećeni i kompetentni ljudi. Oni su predstavljali jednu novu Srbiju - okrenutu privredi, reformi, industrijalizaciji, demokratiji.

Generacijski sukob sa ratnom generacijom nije postojao ali su, i pored toga, nagoveštene promene plašile deo starih kadrova u pokrajinama, republici i Federaciji. U početku stidljivo, a kasnije sve glasnije, strah od stručnosti, poslovnosti, efikasnosti, produktivnosti, koji je opsedao partijsku i državnu političku birokratiju, počeo se uobličavati u kritiku. Birajući između "razvoja" i očuvanja vlasti, politički vrh zemlje se opredelio za očuvanje stečenih birokratskih pozicija i vlasti. Posledica odabira, koji je definitivno učinjen nekoliko godina kasnije (1972), bila je opšta društvena stagnacija.

U ustavno-pravnoj reformi države CK SK Srbije je podržavao promenu odnosa u Federaciji... CK SK Srbije i njegov predsednik M. Nikezić je na srpsko pitanje gledao kao na demokratsko pitanje. Otvoreno se zalagao za demokratsku transformaciju društva i političkih odnosa. Principijelno je smatrao da o zajedničkim pitanjima rasprava treba da bude vođena na "jugoslovenskim telima". Čak kada je na to bio direktno primoravan, CK SK Srbije se nije upuštao u razmatranje unutrašnjih pitanja drugih republika, posebno Hrvatske.

Naglašeno je nastojao da Srbija bude okrenuta sebi, svojim problemima i razvoju. Javno je isticano da Srbija ne želi da bude identifikovana sa jugoslovenskom federacijom i suprotstavljena drugim republikama. CK SK Srbije je podržavao nastojanje da definitivno budu utvrđene zajedničke funkcije Federacije... Na sebi svojstven način nastojao je da, u procesu ustavno-pravnih promena, Srbija ostvari elementarne interese i potvrdi svoj novi državni i ekonomski identitet. Osnovnom smetnjom u razvoju smatrao je instituciju "lične vlasti" i Brozovu "arbitražu". Upozoravao je da razbijanje saveznog centralizma neće imati smisla ukoliko bude zamenjen uspostavljanjem republičkih ili pokrajinskih etatizama.

STAVOVI koje je Izvršni komitet CK SK Srbije zastupao budili su sumnju jugoslovenskog partijskog centra. Iz državnog i partijskog vrha stizale su "preporuke" za primenu administrativnih i represivnih mera u rešavanju postojećih problema, pružana je podrška "konzervativnim elementima", sputavane inicijative, širene lažne informacije, glasine i klevete, podmetane intrige, perfidno rađeno na razbijanju partijskog vođstva i formiranju više centara političke moći, ucenjivani i "kupovani" kadrovi, omalovažavani postignuti rezultati, činjenice zamenjivane tumačenjima, traženo neprincipijelno savezništvo sa nacionalnim snagama, nadgledano sve što se dešava u Srbiji, izricana kritika i otvoreno nezadovoljstvo...

Sve je ukazivalo na razmere nepoverenja koje je prema Srbiji postojalo u federalnom vrhu. Uloga "inspiratora" a ne "naredbodavca", orijentacija ka tržištu umesto državnoj regulativi, sklonost ka saradnji republika koja isključuje arbitražu državnog partijskog vrha, zamena "poslušnosti" kreativnošću i samostalnošću u odnosu na "partijski centar", plašile su Josipa Broza. Bilo je jasno da proces demokratizacije sprečava mogućnost da "konzervativni elementi" zadobiju prevagu u partiji srpskih komunista, sem ukoliko ne budu oslonjeni "na arbitriranu ulogu saveznog centra i materijalnu silu".

U odnosima partijskog vrha Srbije sa pokrajinama bilo je mnogo političkog takta i popustljivosti. Poštovan je stav da autonomija nije samo forma kojom se izražava posebnost autonomija već i oblik njihovog uključivanja u republiku. M. Nikezić je insistirao da odnosi budu na demokratskoj i samoupravnoj osnovi... Upotrebu "autokratskog dirigovanja" sasvim je isključio iz odnosa sa Novim Sadom i Prištinom. Kod Nikezića je postojalo ubeđenje da prosperitet Srbije ne može biti građen isključivo na jačanju državnosti već i razvoju demokratizacije. U skladu sa tim skretao je pažnju pokrajinskim rukovodstvima da autonomije ne treba da budu republike, jer već imaju svoju republiku, ali ni "provincije" u Srbiji i Jugoslaviji.

I dok su ostale republičke elite nastojale da u svojim rukama skoncentrišu što više elemenata državnosti, srpsko rukovodstvo nije težilo da Srbija postane klasična nacionalna država. Zvaničan stav je bio da višenacionalni sastav republike i postojanje dve autonomne pokrajine ne treba shvatati kao "nesreću Srbije"... Uporište u nacionalizmu nije traženo... Istorija je, međutim, već išla u drugom pravcu. Politika partijskog vrha Srbije nailazila je, sve do Desete sednice CK SK Hrvatske, na razumevanje pokrajina. Nakon toga, saradnju je zamenilo suprotstavljanje pokrajina Srbiji. Takav kurs imao je podršku državnog vrha zemlje. Nametnuta ustavno-pravna pozicija, u kojoj je Srbija "imala pravo" da usklađuje svoje interese sa pokrajinama (a ne pokrajine sa njom), postala je, pored sve tolerancije, neodrživa.

MARKO Nikezić je početkom septembra 1970. decidirano isticao da "srpski Centralni komitet" nije "nikakav čuvar Jugoslavije". Nije krio da CK SK Srbije "ne zna tačno šta misle drugovi u Hrvatskoj" i kakve su njihove vizije budućnosti. Sugerisao je trezvenost, zalagao se za sagledavanje uzroka postojeće krize, bio ubeđen da se oni ne nalaze "u ovakvoj ili onakvoj garnituri". Suprotstavljao se nastojanjima partijskog vrha zemlje i samoga Broza "da se krene u pravcu jednog jugoslovenskog unitarizma, što neizbežno ide sa državnim socijalizmom i staljinističkom partijom".

Rešenje nije video ni u "zaokrugljivanju državnosti" monolitne Komunističke partije Srbije. Nasuprot kursu koji je Jugoslaviju vodio u položaj u kome su bile "lagerske zemlje", on je zagovarao "čvrstu demokratsku socijalističku orijentaciju u SR Srbiji". Nikezić je upozoravao na činjenicu da u državi postoji "jedan tip stranke, drugi tip države i treći tip ekonomije". Brzo oslobođenje od "iluzije o jedinstvenom Savezu komunista koji sve spasava ako u društvu ne postoji jedinstvo" smatrao je nužnim. Za srpski narod, "rasut svuda po Jugoslaviji", smatrao je da zajednička država predstavlja jedini državno-pravni okvir. Otuda je upozoravao na potrebu da Srbi, kao najveći narod, stalno vode računa o interesima drugih. Ujedinjavanje na nacionalnoj osnovi jugoslovenskih naroda smatrao je kobnim...

U skladu sa tim suprotstavljao se svakom "vršljanju" federalnih organa po Srbiji prepoznajući u tome pogubno "identifikovanje" Federacije i Srbije. Izlaz iz krize video je jedino u "opštem ubrzanom razvoju", slobodnoj tržišnoj ekonomiji, otvorenoj privredi i zagovarao jačanje ekonomske pozicije Srbije u Jugoslaviji.

Partijski vrh Srbije kritički je gledao na inicijativu o formiranju "državnog predsedništva" smatrajući da otvaranje pitanja Brozovog "nasleđa" jača dezintegrativne procese. Protivio se parcijalnom rešenju reforme Federacije koje je formiranje predsedništva najavljivalo i tražio celoviti koncept promena. Bilo mu je strano tumačenje da predsedništvo države sačinjavaju "republikanci", "najbolji ljudi iz republika", koji ne zastupaju interese svoje federalne jedinice već predstavljaju nadnacionalni i samostalni faktor. Formiranje novog "centra vlasti i moći" smatrao je posledicom shvatanja da jedino "jak politički vrh" može efikasno da neutrališe "nesaglasja i deobe" koje postoje u političkom sistemu...

Slagao se sa tumačenjima da Federacija ne treba da bude "neka vlast nad narodima, već jedan oblik međunacionalne integracije preko koga, u stvari, narodi, odnosno republike ostvaruju određene funkcije sopstvenog nacionalnog suvereniteta, odnosno suverene državnosti". Bio je svestan da jačanje republika vodi zaokruživanju njihove državnosti ali nije bio spreman da podrži društveni tok koji uspostavlja republičku autarhiju i pokrajinski separatizam... Nasuprot zajednici "šest država koje prave državni savez", "šest nacionalnih država", CK SK Srbije je prednost davao slobodnom društvu - "zajednici radnih ljudi i zajednici ravnopravnih naroda". Nastojao je da emancipacija Srbije od saveznog centralizma bude potpuna.

U ime toga CK SK Srbije je težio da "pijemontska uloga", koja je srpsku političku elitu predugo opsedala, bude napuštena. Partijski vrh je podsticao jačanje demokratskih institucija političkog sistema... Državni okvir ispunjen demokratskim sadržajima sažimao je u sebi brigu za Srbe van Srbije. Bio je to, po njihovom mišljenju, preduslov za kulturno i duhovno jedinstvo srpskog naroda.

...U SRBIJI je postojao strah da Broz u jednom trenutku ne upotrebiti armiju "za zavođenje reda" i prikloni se "kominternovskim metodima". Postojao je opšti osećaj da jugoslovenska država, a sa njom i Srbija, stoji na ivici "centralizma" koji je dugoročno može udaljiti od demokratskog kursa i demokratskih sloboda. Taj utisak potvrdila je i 17. sednici Predsedništva SKJ, održana na Brionima od 28. do 30. aprila 1971. Na njoj je data podrška ustavnim amandmanima i izražena saglasnost sa ustavnim preuređenjem države ali se i pokazalo da u jugoslovenskoj stvarnosti paralelno postoji više različitih političkih pristupa i koncepcija.

Izlaganje Josipa Broza nagoveštavalo je oštar zaokret u politici koju je, u prethodnoj deceniji, SKJ vodio. Broz je optuživao republička rukovodstva da provociraju građanski rat, podupiru dezintegraciju Jugoslavije, "misle da bi bilo bolje da svaki bude sam za sebe". Najavljivao je da će, nakon reforme Federacije, svaka republika biti "svoj gazda" ali i pretio da će, ukoliko ustreba, intervenisati armija. Neminovnost brzih i kvalitativnih promena potiskivao je parolama da je država u opasnosti. Insistirao je na jedinstvu i monolitnosti SKJ...

Dopuštajući, na jednoj strani, da amandmani razaraju centralizam on je, u isto vreme, na drugoj, presudno uticao na to da ideja države i njene budućnosti bude poistovećena sa sudbinom boljševički uređene partije i militantno ustrojene armije. Partija i armija postale su poluge autokratske vlasti i institucije, po svome unutarnjem biću, duboko suprotstavljene procesu demokratskih promena.

Pozicija koju je, na 17. sednici Predsedništva SKJ, zauzimao CK SK Srbije, bila je umnogome drugačija. Jedan od elemenata te politike bio je podjednako "tvrd" odnos prema nacionalizmu i centralizmu. U referatu koji je u ime CK SK Srbije podnela na 17. sednici L. Perović je posebno istakla stav da Srbija nije "centar otpora promenama" i da "njeno opredeljenje za ustavne promene nije iznuđeno"...

Stavom da "ekonomski zatvorena, politički autokratska, Srbija ne bi videla razvoj pokrajina u pravcu njihove veće ekonomske i političke samostalnosti", precizno je označena pozicija SK Srbije u odnosu na pokrajine i konstatovano da su one "konstitutivni element jugoslovenske federacije i integralni deo republike". Odbačeno je svođenje jugoslovenskih odnosa na srpsko-hrvatsku dimenziju i kao jedina "formula", koja može "održati jugoslovensku zajednicu", zatraženo da zajednička pitanja rešavaju "svi zajedno". U nacionalnoj politici SK Srbije se založio za bespoštednu borbu protiv velikosrpskog nacionalizma. U regulisanju nacionalnih odnosa zauzet je stav da treba poštovati "posebne interese svake nacije i narodnosti, ali i interese šire jugoslovenske zajednice".

Jasno je rečeno da Srbija ne pristaje na poziciju u kojoj je, istovremeno, podstiču da "brani birokratski savezni centralizam" i prikivaju "na stub velikosrpskog nacionalizma i hegemonizma"... Insistiranje na homogenizaciji SKJ, u sistemu čiji je politički centar bila, M. Nikezić je poistovećivao sa uspostavljanjem "prinudne uprave nad nacijama".

Prve znake političkog "zaokreta" i skorog "obračuna", na koji se Josip Broz odlučio, predstavljali su pozivi na jačanje "kohezione" uloge partije, značajnije prisustvo vojnog faktora u društvenom životu, intenzivnije pojavljivanje predsednika u javnosti i medijima. Bio je u pitanju pokušaj da se oslabljena vlast konsoliduje. Da se u tome veoma brzo uspelo, govorio je politički udar i obračun sa partijskim rukovodstvom SK Hrvatske... Nasuprot tome CK SK Srbije nije bio spreman da napusti demokratsku orijentaciju. Kritikovao je nespremnost partije da izvrši temeljnu transformaciju. Isticao je da je razvoj društva prerastao SKJ. Sve navedeno govorilo je o postojanju bitnih koncepcijskih razlika.

Na sastanku političkog aktiva Srbije sa Josipom Brozom (9-12. oktobar 1972), deo državnog i partijskog rukovodstva Srbije (Dragoslav Marković, Petar Stambolić, Stevan Doronjski, Miloš Minić, Moma Marković, Dušan Petrović Šane, Tihomir Vlaškalić, Fadilj Hodža i drugi) iznoseći lična uverenja ali vodeći računa i o Titovim gledištima prezentovanim na početku razgovora, otvoreno se usprotivio modernizaciji, zahtevao novu kadrovsku politiku u kojoj će prednost imati "idejno-politička podobnost", zamerao je "liberalistički odnos" prema humanističkoj inteligenciji i menadžerskom sloju, izlaz iz krize je video u jačanju partije i primeni administrativnih mera...

Spora promena svesti, mentaliteta, načina razmišljanja porađala je otpore, sputavala promene i doprinosila održanju ukorenjenog stanja. Pravo na inicijative i promene monopolisao je Josip Broz i najuži partijski vrh zemlje. Njihovo viđenje reforme socijalističkog društva, federalne države i političkog sistema u kome postoji monopol jedne partije izrazio je Ustav iz 1974.