Za čitanje ovog teksta treba vam manje od 24 minuta

Za čitanje ovog teksta treba vam znatno manje od 24 minuta... Tim uglednih harvardskih istraživača predvođenih profesorkom Erikom Čenovet objavio je nedavno istraživanje o tome koliko ljudi je potrebno mobilisati na proteste i javnu akciju da bi se u nekoj zemlji u uličnim neredima nasilno svrgnula vlast.

Zaključak do koga su došli vršeći poređenje većeg broja obrađenih slučajeva novije evropske i svetske istorije (u koji su ubrojali i "buldožer revoluciju" kako nazivaju događaje 5. 10. 2000. godine u našoj zemlji - koja je u međuvremenu uprkos tome ili upravo zbog toga, zavisno iz kog ugla gledate - nestala sa mape) je da je u pitanju brojka od 3,5% stanovništva. Ovaj trend samo se ubrzava. Dekada između 2010. i 2020. je razdoblje sa najvećim brojem uličnih "obojenih" revolucija u ljudskoj istoriji.

Bez obzira na to kakav je stav većine građana, ako ste uspeli da dovoljno radikalizujete i na "akciju" pripremite samo ovaj procenat stanovnika jedne zemlje, na putu ste da slomite njene institucije, parališete njene organe upravljanja i njenu ekonomiju bez ijednog ispaljenog metka. Ovaj beskrajno opasan metod političkog delovanja postao je omiljeno sredstvo vrlo raznolikim centrima političke i ekonomske moći širom sveta. Plitkoumni humor, lažne vesti i zloupotreba društvenih mreža efikasno su "vozilo" manipulacije i sprovođenja ovakvih scenarija, do savršenstva doveden i iznova oproban na svim meridijanima.

Ako spadate među one koji misle da ništa loše nema u tome što orvelovskih 5 minuta mržnje u Srbiji svake subote uveče traju 24 minuta, razmislite opet.  Ljude koji nisu previše zabrinuti zbog toga što živimo u eri u kojoj se na globalnom nivou, pa i kod nas, gro političke komunikacije svodi na stalne kampanje mržnje ispoljene kroz nekažnjivu agresiju, lažne vesti i plitkoumnu satiru na TV i društvenim mrežama, vreme je da razmislite ponovo. Vaš život, bezbednost i materijalna sigurnost vaših porodica direktno zavisi od snage i stabilnosti političkih, državnih i širedruštvenih institucija. 

Sve ove institucije počivaju i na pisanim i nepisanim normama, tradiciji, fizičkoj sili, ali pre i iznad svega na poverenju građana i društvenom dogovoru. U funkcionalnoj demokratiji narod je korektiv rada svih ovih institucija, ali kroz učešće u njihovom radu i različite forme konstruktivne kritike.

U čemu je onda problem i šta uopšte ovim tekstom hoću od vas? Zvonim za uzbunu zato što smatram da se u Srbiji ubrzava stvaranje infrastrukture nove i finalne obojene revolucije i da su naše institucije danas pod ozbiljnim i strateškim napadom krugova koji znaju da u regularnoj političkoj utakmici nemaju šta da traže. Po sto puta ispušene tajkunske muštikle, ali sa debelim bankovnim računima i novcem za ulaganje u politiku, isluženi bivši političari koje je narod odavno prozreo i prezreo odlično znaju da pod svojim imenom nemaju šta da traže na političkoj i javnoj sceni Srbije.

Znaju to i veoma moćni krugovi spolja, kojima baš ni najmanje ne odgovara Srbija koja je počela da pokazuje znake uspravljanja i buđenja i to onda kada su verovali da je posao usitnjavanja i slabljenja srpskog faktora na koji su sa neprijateljstvom i nepovernjem (delimično i našom krivicom) gledali zauvek završen.

Krijući se iza korisnih idiota koji nekada svesno, a najčešće nesvesno u tom nepočinstvu učestvuju, srpskom narodu poklanjaju gorku čašu otrova mržnje i podele, predstavljajući je kao slatku jabuku slobode i demokratije. O kakvoj se međutim slobodi i demokratiji radi kada tajkunski i strani faktor ne želi da nam se predstavi imenom i prezimenom, idejama i dosadašnjim učinkom, već nam umesto toga, kao dunavskim somovima koje će valjda opet da love na durdubak, podmeću Kesića, Ivana Ivanovića, Koraksa, Vesnu Rakić Vodinelić (Vesna Rakić-Vodinelić), Dražu Petrovića i druge hrabre heroje leteće cirkuske brigade... Govorim Vam ovo kao som koji se, kako bi rekao Njegoš, već jednom spuštavao niz takvo uže (2000. godine, kada sam imao 17 godina), umalo se uže ne pretrže, od tada smo viši "prijatelji".

Mislite li da se ovo dešava prvi put u istoriji, i da su ovo prvi geniji koji su se setili da mase tretiraju kao stoku koju će da međusobno svađaju, dele i pujdaju do ludila mržnje mimovima, gifovima i tobožnjom satirom...? Varate se. Ni u tome nisu originalni. Mnogo pre Koraksa, Kesića i Ivana Ivanovića, dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, Evropom, a naročito Nemačkom i Italijom od pobede Hitlera i Musolinija, harao je trend ismevanja i dehumanizacije političkih protivnika i čitavih društvenih grupa. Godinama pre nego što je krenulo istrebljivanje neistomišljenika, čak i pre nego što su nacisti došli na vlast, nemačke pivnice tresle su se, a posebna novinska izdanja šarenela su se od njihovih predstava u kojima su politički protivnici i čitave nacije (pa i naša srpska) predstavljani u neljudskom, tobože smešnom, a zapravo samo prezira vrednom obliku.

Da bi na protivnika mogao da podigneš ruku, kamenicu, dasku, kao pre nekoliko nedelja ispred Narodne Skupštine, potrebno je da u njemu prestaneš da gledaš ljudsko biće. Karikature bez ukusa, ali koje provociraju mržnju (poput one Koraksove na kojoj Vučić na slamčicu pije krv nevine žrtve) i filmovi (npr. mračno nacističko ostvarenje "Jevrejin Sus") iako epohama i kontekstom veoma udaljeni, nažalost suštinski su u istoj funkciji.
Ne ljutim se ja na Kesića što je predstavio moj nespretni aplauz pobedi Srpske liste i srpskoj slozi (na kojoj sam krvavo radio) i čoveku koga podržavam i sa kojim se zajedno borim, kao etalon poltronstva i svega što ne valja u ovoj zemlji.

Nisam njemu uzeo za zlo što neki, poneti mržnjom koja se iz njegovog studija širi, dele na društvenim mrežama slike mojih ćerki od 3 i 4 godine zajedno sa mnom dok im kupujem sladoled, uz poruke mržnje sa citatima iz njegove emisije. Znam da on to nije želeo.

Na posletku, njegov sin i moja ćerka idu u istu vrtićku grupu u istoj predškolskoj ustanovi i svakoga dana dele i deliće isti hleb, iste pesme i igre, i neponovljivu bezbrižnost detinjstva. Ne ljutim se ni na one koji su u danu kada sam išao na 221. rundu briselskih razgovora delili slike moje dece. Pitanje je da li je to i stoti deo onoga što se desilo Vučićevoj i deci mnogih drugih mojih kolega samo ove godine.

Pomenuti "heroji" satire i slobodne reči puka su upotrebna sredstva koja kritiku treba da zamene kompromitovanjem svega i svakoga, rušenjem poverenja u sve i svakoga, slabljenjem svakog oblika kolektivnog organizovanja u ovoj zemlji, osim onoga koje treba da posluži kao ventil za oslobađanje mržnje prema onima na koje nas "korisni idioti napujdaju". Želim ovim skromnim ali iskrenim tekstom  da ukažem na to šta nam se sprema, jer duboko verujem da svi zajedno i sa jedne i sa druge strane političkog spektra možemo da budemo iznad toga. Šta biva kada država i društvo odu tim putem ne treba da Vam govorim. Iskusni ste i već ste videli.

Sledeći put kada ih sretnete na TV kanalima ili na društvenim mrežama, setite se da onaj scenario sa radikalizovanih 3,5% funkcioniše samo ako 96,5% ćuti, i razmislite o tome kakvu budućnost želite za sebe i za našu zemlju.

Srbija je iznad svih nas i u konačnici svako ko je potcenio mudrost građana Srbije uvek se prevario. Ostanimo zato mudri, istrajni i složni. I ne zaboravite - ko se bude zadnji smejao, najslađe će se smejati. Iskreno želim i boriću se da to budemo mi, njima, zato što su bacili pare i vreme i zaista ispali smešni, ali samo zbog svoje ludosti.
Marko Đurić, v.d. direktora Kancelarije za KiM, potpredsednik glavnog odbora SNS, otac troje dece
20. septembar 2020.