CEO ŽIVOT U SENCI BRATA: Priča o junacima koji su pre 200 godina stvarali ono što danas zovemo evropskom Srbijom

Teško je samo nabrojati šta je sve bio: oborknez (upravnik) četiri nahije, gubernator (gradonačelnik) varoši beogradske, komandant Podrinjsko-savske vojne komande, predsednik Državnog saveta, kneževski namesnik, general, počasni član Društva srbske slovesnosti, jedan od najvećih mecena u Srbiji koji je promicao evropske vrednosti.

Pa, ipak, okončanje njegovog života u izgnanstvu propraćeno je u Srbiji ravnodušnošću i mukom (nije objavljena čak ni vest!) a i moderna istorijska nauka ostala mu je dužna. Tu očiglednu nepravdu pokušao je da ispravi istoričar i pisac Nebojša Jovanović (1963) višestruko zanimljivom knjigom - biografijom "Dvor gospodara Jevrema Obrenovića", u izdanju "Lagune".

- Tokom istraživanja shvatio sam da je njegova biografija veoma bogata, gotovo romansekna, čak i filmična, raskošna po zaslugama za srpski narod - kaže Jovanović. - Čitaoci će u ovoj knjizi upoznati čitav jedan novi svet i nove junake za koje takođe nisu znali, a koji su još pre 200 godina veoma uspešno stvarali ono što danas zovemo evropskom Srbijom ili Srbijom u Evropi.

Čovek markantnog izgleda i gospodskih manira kako su ga savremenici videli, Jevrem je u vreme priprema za Drugi ustanak s proleća 1815, kao 25-godišnji dobavljač ratnog materijala iz Austrije, došavši s krdom goveda do Save, bio zarobljen i sproveden u Beograd. Po vezirovom naređenju Turci su ga bacili najpre u tamnicu pod Zindan kapijom, a zatim u teškim okovima, prebacili u kulu Nebojšu, gde je zbog nezgode ostao invalid u jednu nogu. Burnu političku karijeru započeo je sledeće godine kada ga je knez Miloš postavio za upravnika Šabačke nahije, a nekoliko godina kasnije i Valjevske i Sokolske.

Po dolasku u Šabac zaljubio se i zaprosio ruku lepe i otresite Tomanije sa kojom je dobio devetoro dece. Brzo je savladao tajne činovničkog posla, sudio u sporovima, jurio hajduke po Podrinju i - potpuno preobrazio ceo kraj. Pravljenjem raskrsnice i izvlačenjem ulica "pod lenjir" stvorio je prvu urbanizovanu varoš u Srbiji, čak je i Vuk Karadžić, u to vreme u Beču, čuo da se "Šabac na Bajiru načinio da ti ima oko šta gledati!" Kada se 1831. vratio u Beograd iza sebe je ostavio obnovljen manastir Čokešinu, najlepši konak, prvu bolnicu, kasarnu i apoteku u Srbiji, prvi muzički orkestar i, najposle, prvi drveni krevet na kome je spavala njegova ćerka - ljubimica Anka, koja je sebe i goste zabavljala svirajući na prvom klaviru.

Po povratku u Beograd, brat Miloš mu je ustupio svoj konak koji se nalazio na mestu današnjeg rektorata u Vasinoj ulici. Već s proleća 1832. svoje ime upisao je u početak rada Narodne biblioteke u Beogradu, osnovane "od više staratelja, a vrhovni pokrovitelj i priložnik bio je gospodar Jevrem".

Na razne načine pomagao je umetnike i darovite ljude, pisce, slikare, prve srpske fotografe, novinare, štampare. Zna se da je Vuku Karadžiću zime 1831/1832. slao u Zemun drva za ogrev i novac da prehrani porodicu. Među onima kojima je olakšao život bili su i Jovan Sterija Popović, Katarina Ivanović, Jovan Stejić, Dimitrije Davidović, Joakim Vujić, Atanasije Nikolić..., ističe, za "Novosti", Nebojša Jovanović, i podseća na stihove koje je Sterija, u znak zahvalnosti, uputio plemenitom meceni u "Srpskom rodoljubu": "Što mudri ljube, ti to ceniš!/Svojima težiš presladit nauku."

A prvih dana 1833. u Jevremovom domu rodila se zamisao o ustanovljenju prvog književno-učenog društva u Srbiji. Ideju je dao Dimitrije Tirol, pisac i prevodilac, i posle nekoliko godina dopisivanja sa Pridvornom cenzurom 1841. osnovano je Društvo srbske sloveslosti (današnja SANU).

Do prvog otvorenog i žučnog spora između braće došlo je iz privatnih razloga. Jevrem je ušao u posao sa Mišom Anastasijevićem (kapetan Mišom) nudeći mu svoju kuću u Vasinoj i započinjući izgradnju nove, na uglu današnjih ulica Miloša Velikog i Krunske. Posle prekida radova koje je Miloš naredio, velelepni konak je ipak 1836. završen i ubrzo postao stecište onih koji nisu krili ogorčenost kneževom sve većom samovoljom. Nezadovoljnicima se često pridruživala i kneginja Ljubica sa sinovima Milanom i Mihailom, kivna na muževljevu bračnu razuzdanost. U igru su se, kak to biva, upleli i strani konzuli, a kada je jedan od njih Antun Mihanović, koji je  važio za budućeg Jevremovog zeta, bio primoran da ode iz Beograda, Jevrem je sa porodicom napustio Srbiju zajedno sa "pobunjenikom" Tomom Vučićem Perišićem. U Oršavi je pokušao da dobije pasoš za Rusiju kako bi se lično ruskom caru požalio na brata. Iz Petrograda je ubrzo stigao odgovor da će car u Srbiju u specijalnu misiju uputiti svog ađutanta, kneza V. A. Dolgorukog i preporučen mu povratak u zemlju. Knez Miloš se nekoliko dana premišljao i na kraju dao dozvolu za povratak, ali je došao na ideju da brata i Vučića podvrgne potpunom ignorisanju. Ruski konzul uspeo je da isposluje izbor članova Državnog saveta (sve redom opozicionari), predstavljajući to tobože kao ruski predlog - a u stvari je bio Jevremov.

I pored osnivanja tela koje je trebalo da ga kontroliše, Miloš je nastavio po svome, zbog čega je načinjen novi ustav, nazvan Turski, čime je bio srušen knežev apsolutizam. Na ivici očaja Miloš je uzalud tražio da se iz Državnog saveta udalji Jevrem i njegove pristalice, da bi 13. juna 1839. potpisao ostavku i sa sinom Mihailom otputovao na ranije kupljeno imanje u Vlaškoj.

Prilikom odlaska, na pristaništu gde se okupilo mnogo sveta, odbio je da se pozdravi jedino sa rođenim bratom Jevremom, a ostalo je zabeleženo da je za njim Vučić bacio kamen rekavši: "Kad se ovaj kamen iz Save vrati, onda se i ti vrati!"

Posle rane smrti novog kneza Milana Obrenovića II i očekivanja da na knežev presto dođe Mihailo, politička scena je ponovo uzavrela, nepomirljivo podeljena na pristalice dinastije Obrenovića ispred kojih je stajao Jevrem i na tzv. prave ustavobranitelje na čelu sa Vučićem-Perišićem koji su tražili dolazak Karađorđevića. Višemesečna opasna neizvesnost okončana je odlaskom Mihaila u Carigrad odakle se vratio sa titulom svetlog i kao novi knez ušao u Beograd 14. marta 1840. Samo dve godine kasnije, Jevrema je, pošto je ranije izbegao dva atentata, potpuno dotukla zavera sa ciljem njegovog ubistva, čiji su organizatori bili njegov brat Jovan Obrenović, snaha kneginja Ljubica i njen brat Gaja Vukomanović, Jevrem je dao ostavku i otputovao u Beč gde se sreo sa Milošom.

- Stupci bečkih i peštanskih novina tih dana bili su ispunjeni izveštajima o susretu braće. Ako im je verovati, Jevrem je grcao, plakao, molio za oproštaj i priznavao da je pogrešno radio. Miloš je takođe plakao, ali uzdržano, pa se nije znalo da li jeste ili nije dao bratski oproštaj - kaže Jovanović.

Tek, Jevrem se u Beograd vratio potpuno slomljen, a već septembra iste godine suočio se sa Vučićevom bunom u kojoj je vojska kneza Mihaila, čiji je bio general, potučena do nogu. Dinastija Obrenovića je svrgnuta sa vlasti, a za novog kneza postavljen je Aleksandar Karađorđević.

Skrhan i politički i lično u noći između 6. i 7. septembra, sa porodicom se prebacio na drugu obalu Save. Od 1845. Jevrem je živeo na porodičnom imanju u Manasiji u Vlaškoj gde je i umro 21. septembra 1856. u svojoj 67. godini.