TAJNO SUĐENJE MILOVANU ĐILASU: Zapis sa stenograma i ko je bio "đavolji advokat"

Ironija istorije ogleda se u tome da je upravo Đilas bio ličnost koja je dugo godina sledila princip "kretanja po utvrđenoj liniji", odnosno dogmatski način mišljenja - samo jedna linija zadata od vrhovnog centra može biti ispravna. Najvažnija posledica takvog ideološkog utemeljenja, nastalog u godinama uoči Drugog svetskog rata, bilo je monolitno jedinstvo koje nije dozvoljavalo osporavanje bilo kog dela partijskog teorijskog sistema, jer bi se time narušila i celina. Tako se polako stvarao celovit i koherentan sistem dogmi i propisa po kojima će komunisti ili misliti (raditi) ili će biti odbačeni, ili će biti pravoverni komunisti ili revizionisti (jeretici). Nije se dozvoljavalo delimično, uslovno, pojedinačno prihvatanje partijske ideologije. To je značilo da je ona završen i konačan misaoni sistem, ispravan u svim svojim delovima.

Celokupan unutrašnji razvoj KPJ kretao se u pravcu u kome se profesionalni aparat najčešće bavio sobom. To je u periodu vlasti dovelo do toga da se taj aparat nametnuo društvu kao arbitar i jedini činilac od koga je moguće očekivati rešenje. Najčešći odgovor na sve socijalne i političke krize bio je - neprijatelj. Krajnje ishodište takvog razvoja partije bila je potpuna dehumanizacija ličnosti. Čovek, potčinjen toku vremena, posmatran je kao sredstvo. Problem etičkih kategorija "rešen" je tako da je moralnim proglašeno sve ono što pomaže revoluciji.

U skladu sa običajnim pravom jugoslovenskog političkog poretka, Milovan Đilas je izopšten iz javnog života. To se odnosilo i na njegove prijatelje, od kojih se očekivalo da prekinu svaki kontakt sa "otpadnikom". To pravilo definisao je Tito još početkom 1940. prilikom poznatog sukoba na "književnoj levici" i u jeku "čišćenja" redova KP Hrvatske. On je tada zabranio svim komunistima da se i privatno druže sa onima koji su oglašeni za otpadnike: "Kod mnogih članova Partije, a i kod nekih funkcionera, postoji još takvo nakaradno mišljenje da se s tipovima koji su bili izbačeni iz Partije kao tuđi, neproleterski elementi, mogu i dalje održavati lične veze, diskutirati po kavanama, pa, štaviše, i privlačiti ih na neke poslove. Takav stav je u najmanju ruku nepravilan i štetan, jer ne može biti nikakvog ličnog odnosa, odnosno prijateljstva s neprijateljima Partije, jer se njima samo na taj način daje mogućnost da stvaraju oslonac za daljnje rovarenje protiv Partije. Takvo pomirljivo držanje, ili, bolje rečeno, gnjili liberalizam prema neprijateljima Partije stvorio je u Zagrebu jednu nevjerovatno okuženu i gnjilu atmosferu koja okužuje ne samo partijsku periferiju nego prodire i u samu Partiju".

To pravilo jedini nije poštovao Vladimir Dedijer (1914-1990) i zbog toga se i on našao pod pritiskom "meke" represije. On je bio akademik, istoričar, publicista, novinar i Titov službeni biograf.

POREKLO porodice Dedijer potiče iz Hercegovine, iz mesta Čepelice, kod Bileće. Vladimirov otac Jefto Dedijer bio je docent geografije na Beogradskom univerzitetu, prvi asistent istaknutog srpskog naučnika Jovana Cvijića. Vladimir je u Beogradu proveo detinjstvo i mladost. Tu je završio osnovnu školu, gimnaziju i fakultet, a zatim se aktivno uključio u ilegalan komunistički pokret. Uređivao je nekoliko novina, među kojima su bili "Politika", "Vreme", "Kraljevski list". Iako nije bio član ni KPJ ni SKOJ-a, Dedijer je aktivno sprovodio propagandu KPJ. U vreme izbijanja ustanka 1941. godine, dobio je zadatak da organizuje političko-propagandni rad, da podučava komuniste i da radi u listu "Borba" kao urednik, sa Đilasom. Odatle i potiče njihovo prijateljstvo. Dedijer je po formiranju prvih partizanskih odreda postavljen za političkog komesara kragujevačkog NOPO. Posle sloma ustanka, otišao je u Vrhovni štab, gde je radio u agitaciono-propagandnom odeljenju tokom čitavog rata. Posle rata, bio je predstavnik Jugoslavije na osnivačkoj konferenciji Organizacije ujedinjenih nacija. Po povratku u zemlju, dobio je mesto predavača istorije NOB-a na Univerzitetu u Beogradu. Bio je i predstavnik jugoslovenske delega- cije na Konferenciji mira u Parizu 1946. godine, a potom i urednik "Borbe".

Dedijer je bio član CK SKJ od 1952. i saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda od 1953. godine. On je na III plenumu branio Đilasa i ušao je u žestoku polemiku sa Borisom Ziherlom, koji je u dva teksta u "Borbi" (10. i 12. januara 1954) negirao Đilasove stavove i izrekao prilično rigidan stav prema svemu novom što se do tada pojavilo u književnom i kulturnom životu Jugoslavije. Dedijer je na kraju rekao: "Ko hoće iskreno da metne ruku na srce, moraće da prizna: stavovi Milovana Đilasa u 'Borbi' bili su manje više prihvaćeni od većine nas koji smo ovde". Kao urednik lista "Borba", Dedijer je kasnije optužen da je pomagao sređivanje Đilasovih članaka, pa je izveden pred partijsku komisiju.

Povod za direktan napad vlasti na Dedijera i Đilasa bilo je njihovo istupanje u stranim medijima. Prvo je Dedijer 20. decembra 1954. dao izjavu dopisniku londonskog lista "Tajms" (Times), koja je objavljena u broju od 22. decembra iste godine. Zatim je Đilas dao intervju Džeku Rejmondu, dopisniku "Njujork tajmsa" (The New York Times) iz Beograda, u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije. Đilas i Dedijer su ispitivani kod istražnog sudije 6. i 7. januara 1955. godine. Optužnica je podignuta 11. januara, a sudski proces je održan 24. januara 1955. godine.

Iako su se tome odlučno protivili odbrana i optuženi, sudija je odlučio da proces zatvori za javnost pod izgovorom zaštite državnih tajni. Zanimljivo je da su tajnom suđenju prisustvovali pisci Dobrica Ćosić (iz "literarne radoznalosti" kako kaže) i Jara Ribnikar (koja je uzvikivala parole protiv optuženih) dok je Nedeljko Drulović, kao sekretar partijske organizacije na Beogradskom univerzitetu, pokušao da organizuje demonstracija protiv okrivljenih. Ćosić navodi da zbog toga Đilas po izlasku sa robije sa njim jedno vreme nije komunicirao

DEDIJERA je branio čuveni zagrebački advokat Ivo Politeo (Split, 1887. - Zagreb, 1956) koji je u Kraljevini Jugoslaviji branio komuniste na sudskim procesima. Branio je Aliju Alijagića i ostale atentatore na ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića (1921-1922) i Tita na "Bombaškom procesu" (1928), a 1946. i kardinala Alojzija Stepinca. Politeo je bio predsednik Saveza advokatskih komora Jugoslavije između dva svetska rata, a posle rata predsednik Advokatske komore u Zagrebu i potpredsednik međunarodne Unije advokata.

Đilasov advokat bio je Veljko Kovačević (Bojište, Nevesinje, 1910. - Sremska Mitrovica, 1981). Socijaldemokrata po političkom opredeljenju, ugledni beogradski advokat. Hapšen je još 1933. godine zajedno sa Dragoljubom Jovanovićem i "levim zemljoradnicima". Posle rata prišao je Narodnom frontu i jedno vreme bio angažovan u Izvršnom odboru za Srbiju. Bio je branilac Dragoljuba Jovanovića 1947, zatim Pekićevoj omladinskoj demokratskoj grupi SDOJ maja 1949. dok je oktobra 1951. pred beogradskim Okružnim sudom branio informbirovce na Procesu četrnaestorici. Istupao je hrabro pred sudovima i u dva-tri maha kažnjavan je disciplinski. Kao branilac u jednom procesu 1952. godine, napisao je u žalbi da je "sud poverovao tužiocu na golu reč", zbog čega je osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu zbog krivičnog dela klevete jer je "zloupotrebio svoje branilačko pravo i oklevetao sud".

Đilas je osuđen na kaznu zatvora od 18 meseci, uslovno na tri godine, a Dedijer na šest meseci, uslovno na dve godine.

Zapad nije bio previše zabrinut zbog Đilasovog svrgavanja i ceo slučaj je tretirao kao internu partijsku čistku koja nije ukazivala na povratak Jugoslavije u okrilje Sovjetskog Saveza. Službena reakcija SAD je izostala, a pojedini zapadni analitičari su u ovom slučaju čak videli i dozu demokratičnosti SKJ, jer Đilas nije uhapšen niti je prema njemu primenjena jača represija. Posle isključenja iz CK Đilas se 19. aprila 1954. u pisanoj formi obratio osnovnoj organizaciji SKJ vrativši partijsku knjižicu i sam je istupio iz SKJ. Posle osude, Đilasov prijatelj A. Bevan pisao je Titu sa molbom da se ne preduzimaju nikake represivne mere prema Đilasu i Dedijeru. Tito je otpisao Bevanu sledeće: "Dragi prijatelju, ovaj slučaj je Vas dirnuo iz ličnih i prijateljskih veza sa Dedijerom i Đilasom, ali verujte mi da nas Đilasov i Dedijerov slučaj boli dvaput više kao stare prijatelje i saradnike u stvari revolucije."

Slušaocima procesa, nesimpatizerima novog režima koji su polagali nade u Đilasa, nije bilo jasno zašto se Đilas rđavo držao na partijskom sudu. Njegovo držanje je objašnjavano fizičkim umorom, posledicama torture, lukavstvom političara koji želi da zadrži partijske pozicije, ili su se razlozi nalazili u sentimentalnosti prema ratnim drugovima i saborcima, "trenucima sloma više nego slabosti". Ipak, njegovo držanje na plenumu (nikad do kraja objašnjeno) moglo bi da bude predmet dublje psihološke analize.

Na sudskom procesu januara 1955. Đilas je bio mnogo odlučniji i hrabriji u komentarima: "Ja smatram da je Treći plenum bio inkvizicija [...] On je samo po formi bio demokratski dok je sadržina bila nedemokratska. [...] Pošto sam bio pod optužbom da sam cepač partije, ja sam morao javno priznati ili se javno odreći nekih svojih shvatanja, iako nisam bio ubeđen da treba da ih se odreknem. Ja sam stvarno tada iskreno to na Trećem plenumu dao".

Prva osuda Đilasa imala je spoljnopolitički kontekst i došla je u jeku zbližavanja Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Često se navodi da je Hruščov, maja 1955. godine, rekao Titu da sada postoji dobra osnova za sovjetsko-jugoslovensko zbližavanje, "jer smo se mi oslobodili Berije, a vi Đilasa". Svako je to učinio na svoj način - sovjetska strana na boljševički: brutalnom likvidacijom, a jugoslovenski režim je Đilasa kaznio samo blagom zatvorskom kaznom, u skladu sa novim kursom samoupravne demokratije. Od osude Đilasa ustalio se u političkom govoru, posle "informbirovštine", novi termin za liberalna zastranjivanja - "đilasovština" i "petefijanstvo" koji postaju simboli za ideološku "diverziju" liberalističkog preterivanja u kritici staljinizma.

Kasnije je sud poništio odluku o kažnjavanju Vladimira Dedijera. On se povukao iz političkog života, podneo je ostavku na članstvo u SKJ i SSRN i otišao u SAD, gde je i dobio zvanje akademika istorijskih nauka. Povremeno je iz Amerike dolazio u Jugoslaviju. Vladimir Dedijer je u Americi postao član Raselovog suda, a zatim i njegov predsednik koji je ispitivao ratne zločine u Vijetnamu, kršenje ljudskih prava u Latinskoj Americi i niz drugih slučajeva.

ĐAVOLjEV ADVOKAT

VELjKO Kovačević je stekao status "đavoljeg advokata" jer je branio Đilasa na procesima i tokom 1962. godine, zatim "rankovićevca" Boška Vidakovića (1973) i poznatog informbirovca, tada belgijskog državljanina Vladu Dapčevića (1975). Nastavio je sa odbranama kritičara režima: poznatog disidenta Mihajla Mihajlova (1975), "ibeovca" i sekretara NKPJ Milete Perovića (1976) koji je kidnapovan iz Švajcarske da bi mu se sudilo za održavanje kongresa NKPJ, advokata Vitomira Đilasa osuđenog u proleće 1977. godine na 30 meseci zatvora zbog još neposlatog pisma "Politici", u kome je govorio o potrebi stvarne slobode govora, kao i mnogih drugih kritičara režima. Zastupao je i Srpsku pravoslavnu crkvu (1977-1980) koja je ustala protiv rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu i podizanja Mauzoleja, jer se to kosilo sa poslednjom voljom crnogorskog vladike. Uz Jovana Barovića i Srđu Popovića bio je najetabliraniji advokat u borbi protiv političke represije, stavljen na "crnu listu" Službe bezbednosti i bio je stalno "pod prismotrom". Advokatska komora Srbije i Beograda je 1975. godine čak pokrenula krivični postupak protiv Jovana Barovića i Veljka Kovačevića jer su kao advokati Mihajla Mihajlova zloupotrebljavali sudnicu za političko "istupanje protiv društvenog uređenja i interesa radničke klase".

INKVIZICIJA I TORTURA

TOKOM tajnog suđenja, Đilas je rekao tužioca: "Prema tome tortura nije samo karakteristika inkvizicije, ja sam u staroj Jugoslaviji mučen, ali to nije bila inkvizicija nego je bila tortura jer mi niko u policiji nije tražio da promenim stav ili da se odreknem svojih ideja. Čak mi je važilo da slobodno mogu imati svoje ideje, nego mi je samo ilegalno i otvoreno propagiranje tih ideja kažnjavano". (Suđenje Milovanu Đilasu i Vladimiru Dedijeru januara 1955, stenogram).