BESRAMNE OPTUŽBE IZ VAŠINGTONA I BRISELA: Izmišljene i naduvane priče o silovanjima postale su "hit" angloameričkih medija

Tako, na primer, "Mond" je mesecima, uporno i neumoljivo, pisao o "etničkoj mržnji" Srba, "etničkom čišćenju" i slično. Čak je Memorandum SANU okarakterisao kao "poziv na rasnu mržnju". Sledeći korak u toj propagandi bila je priča o silovanjima koju započinje muslimanska vlada u Sarajevu, kako bi prigrabila naklonost Zapada. Za to su je bila podržali zvaničnici i vodeći mediji. Ona je još u oktobru 1992. izašla s podatkom da je u Bosni i Hercegovini silovano 50.000 Muslimanki. Ubrzo nakon toga (13. decembra 1992) "Njujork tajms" je u tekstu Hrvatice Slavenke Drakulić objavio bezbroj laži, odnosno utvrdio da je u Bosni i Hercegovini silovano 50.000 žena i devojaka. U tekstu stoji da su žene "silovane od strane srpskih vojnika na organizovan i sistematičan način" i navodi da je 13.000 slučajeva dokumentovano .

Evropska komisija je 11-12. decembra 1992. na sastanku u Edinburgu, na predlog Helmuta Kola, naredila istragu o silovanjima u Bosni i Hercegovini. Lideri Evropske zajednice, bez i jednog dokaza, a na osnovu propagande u dosluhu sa zvaničnicima, usvojili su deklaraciju u kojoj je skrenuta pažnja na "sistematsko pritvaranje i silovanje muslimanskih žena (...) koji su deo smišljene strategije da se teroriše muslimanska zajednica u Bosni i Hercegovini kako bi se postiglo etničko čišćenje". Delegacija Evropske zajednice je na brzinu sprovela "istragu" od 18. do 24. decembra 1992. i izvestila da je pre svega posetila muslimanske izbeglice u Zagrebu (koje su imale interes da lažu) i da broj silovanih iznosi oko 20.000. Izveštaj je sugerisao evro-američkim medijima kako izveštavati o navodnim silovanjima u Bosni i Hercegovini. Nasuprot ovome, izveštaj UN od 18. decembra 1992, koji je bio dostupan tek 5. januara 1993, sastavljen je na osnovu svedočenja žrtava silovanja srpskih devojaka od muslimanskih i hrvatskih vojnika, uključujući javne kuće u posedu muslimanskih vojnika u Sarajevu, ostao je za medije i zvaničnike mrtvo slovo na papiru.

ANGLOSAKSONSKI mediji - pred pregovore u Ženevi (2. januara 1993) o podeli Bosne i Hercegovine po Vens-Ovenovom mirovnom planu - intenziviraju antisrpsku kampanju. "Vašington post" 27. decembra 1992, pred pregovore u Ženevi o regulisanju bosanskohercegovačke krize, da bi se izvršio pritisak na Srbe, objavljuje priču da je u Bosni i Hercegovini silovano 30.000 žena i da je silovanje ratna strategija Srba. U tekstu se ispredaju priče po sistemu rekla-kazala, a da nema nijedne reči o silovanju Srpkinja ili, pak, Hrvatica.

"Independent" (u vreme pregovora) donosi seriju tekstova o navodnim silovanjima muslimanskih žena i da su "hrvatski gradovi Zagreb i Split preplavljeni pacijentima, delom i kao rezultat bujica porođaja". U tekstu od 10. januara bez reči ograde piše: "Srpske snage u Bosni učestvovale su u organizovanom silovanju najmanje 20.000 muslimanskih žena i devojaka i silovanje koriste 'kao oružje rata' (...) Mnoge žrtve grupnih silovanja, uključujući i decu i mlade od šest i sedam godina, umrlo je od povreda i psihičkih trauma." Zatim se dodaje: "Muslimanske organizacije navode da postoje posebni koncentracioni logori za žene na celoj okupiranoj teritoriji Bosne, u kojima je 10.000 žena (...) Kampovi su u bivšim hotelima i restoranima. Žene su javno silovali pred mnogo očiju' (...) devojke od 10 godina takođe su silovane." Potom: "Desetine hiljada žena je ne samo silovano, nego su prošlog leta silom ostale u drugom stanju od Srba".

"Njuzvik" je najpre 4. januara na naslovnoj strani objavio sliku dve uplakane žene, jedna pognute glave, s naslovom: "Planirano silovanje. Ratni zločin u Bosni" . U tekstu se kaže da "među metodima planskog mučenja i ubijanja u Bosni izbija jedno novo srpsko zverstvo: masovno silovanje". I ponovio priču bosanske (muslimanske) vlade da je silovano između trideset i pedeset hiljada žena, pretežno Muslimanki.

"Njujork tajms", 9. januara 1993. donosi priču o 20.000 silovanih Muslimanki, na osnovu izveštaja En Vorberton. U tekstu se kaže da u izveštaju stoji da su silovanja sprovedena "uz posebno sadističke načine kako bi nanela maksimalno poniženje žrtvama". U izveštaju se, takođe, kaže da se silovanje koristi kao "oružje rata" i da "Muslimanke nesumnjivo čine ogromnu većinu žrtava silovanja". Dok se usput kaže "postoje i uznemirujući izveštaji o silovanju hrvatskih i srpskih žena, kao i seksualno zlostavljanje muškaraca u logorima" . Priči o tobožnjih 20.000 silovanih Muslimanki svaki sledeći put, da bi se zainteresovali čitaoci, dodaće se pokoja lažna pikanterija. Ponovo na scenu stupa "Independetov" reporter koji dodaje da je jedna žena navodno izjavila da joj je jedan bradati naoružani Srbin rekao: "Vi ćete imati našu decu - vi ćete imati naše male četnike." Lažima nikad kraja. Ispada da, po mišljenju "Independetovog" reportera, Srbi u Bosni nisu ništa radili sem što su silovali Muslimanke. U antisrpsku propagandu uključio se i papa Vojtila (Jovan Pavle II), koji je "pozvao trudne žrtve silovanja u Bosni da ne abortiraju" .

Ubrzo se broj silovanih Muslimanki popeo na 100.000, i dostigao cifru od 120.000, a broj "logora za silovanje" popeo se na 47. Češki izveštač iz Bosne i Hercegovine Jitka Obzinova otišla je korak dalje: 5. decembra 1992. rekla je u emisiji "Nemoj da podelimo Bosnu" da je silovano 100.000 muslimanskih žena, a Srbi priznaju 30.000 slučajeva. Sve su to bile čiste laži. Retki su primeri koji su u te laži barem posumnjali. Među njima spada i jedan izveštaj u "Independetu", u kome se kaže: "Ledi Kalker je previše čula o navodnim silovanjima muslimanskih žena i veruje da su te priče mogle biti izmišljene."

Izveštaj komisije Evropske unije bio je dostupan samo dva dana pre mirovnih pregovora između tri zaraćene strane u Bosni i Hercegovini u Ženevi. On je sačinjen, prema "Njujork tajmsu", na osnovu "procena hrvatskog Ministarstva zdravlja". Čudno je da niko nije našao nijedan "logor za silovanje" u Bosni i Hercegovini. Ubrzo je komisija EU dala ostavku, jer je intervjuisala samo četiri žrtve na osnovu kojih izvodi zaključak da je silovano 20.000 žena. Izveštaj su naručili od evropski zvaničnici, sačinjen je za dnevnopolitičke potrebe i služio je, tokom pregovora, za legitimisanje kažnjavanja Srba. Jedan od centara tih lažnih informacija bio je Zagreb, iz kojeg su, kako tada tako i kasnije, lansirane svakojake priče.

"Njujork tajms" u oktobru 1993. ponovo otvara priču o silovanjima i u naslovu apostrofira Srbe. A zatim nastavlja: "Ali komisija kaže da je broj verovatnih slučajeva u velikoj meri manji od 20.000, koliko je ranije procenila Evropska zajednica (...) Komisija Ujedinjenih nacija je prikupila izveštaje od oko 3.000 silovanja, sastavljen na Institutu za međunarodna ljudska prava pravnog Di Pol Univerziteta u Čikagu, i identifikovala oko 800 žrtava po imenu". "Njujork tajms" će sakriti, što u izveštaju UN decidno stoji, da su kao žrtve apostrofirane sve tri strane i da je u najvećoj meri reč o Srpkinjama. Ali će u naslovu staviti: "Silovanje je oružje Srba, kažu UN". I na kraju usput, radi prividne objektivnosti, pominje izjavu Radovana Karadžića (koji je u zapadnim medijima satanizovan) da je čuo za oko 18 slučajeva silovanja, dok srpska vlada kaže da su Muslimani silovali oko 800 srpskih žena.

NAKON tri dana, "Njujork tajms" je objavio kratku ispravku u kojoj se i dalje preskače da su u izveštaju UN apostrofirane sve tri strane i kaže: "Komisija je rekla da je sklona da veruje da su ovi dokazi pokazali da je silovanje korišćeno kao oružje rata (...) Tekst je zasnovan na privremenom izveštaju komisije (...) Ali članak i naslov treba da kažu da privremeni izveštaj zaključuje da 'ostaje da se dokaže' da je postojala 'sistemska politika silovanja' od strane Srba". Naravno to nikad nije dokazano. Prethodni izveštaj je obišao svet. Ispravka, iako nemušta, ostala je mrtvo slovo na papiru.

"Njujork tajms" je u decembru 1994. obnovio priču o silovanjima kada se već naveliko znalo da je reč o bestidnoj laži muslimanske bosanske vlade, koju su oberučke podržavali evro-američki mediji i zvaničnici. Ponovo se pominje 20.000 silovanih Muslimanki... U izveštaju Ujedinjenih nacija 10. februara 1993. kaže se: "Postoje jasni dokazi da su Hrvatce, Muslimanke i Srpkinje u pritvoru provele duže vremena i više puta silovane." Zatim, "u ovom trenutku nije moguće da se utvrdi broj žrtava silovanja". U izveštaju Tadeuša Mazovjeckog, na osnovu precene, govori se o oko 2.400 žrtava silovanja...

Kasnije, nakon završenog posla, se "ispostavilo da je broj 'samo' 800 ili 330, ili 'čak' manje? 32". I na kraju, u izveštaju Ujedinjenih nacija o silovanjima od 18. decembra 1992. - koji iz nepoznatih razloga nije dostavljen do 5. januara 1993. godine - stoji da je identifikovano petnaest bordela u kojima su bosanski Muslimani i hrvatske snage držale 560 Srpkinja u zatočeništvu, a koje su bile podvrgnute višestrukim silovanjima. U prosleđenom izveštaju, takođe, stoji da je silovano "800 žena srpske nacionalnosti". Istog dana služba za štampu Saveta bezbednosti UN, umesto celog izveštaja, pušta deo o "silovanju žena, posebno muslimanskih u Bosni i Hercegovini".

(Iz knjige "Etika zapadnih medija")