SRBIJA POSTAJE DEŽURNI KRIVAC: Kako je jedan mali narod sa Balkana ugrozio američke nacionalne interese

Za to je američkoj administraciji bilo neophodno da obezbedi podršku javnog mnjenja (odnosno medija) i Kongresa. U obezbeđivanju podrške Kongresa i oblikovanju strategije pisanja štampe veliki deo posla, po zaduženju administracije, obavljali su bivši pomoćnik državnog sekretara za obaveštajne poslove Morton Abramovic (Morton Abramowitz) i berzanski špekulant Džordž Soroš. U sledećem potezu američka administracija se aktivno založila da isposluje - na predlog i zalaganje Hansa Ditriha Genšera i Helmuta Kola - ekonomske sankcije Srbiji i izoluju je na međunarodnom planu (stave je u karantin). Zatim je NATO, po nalogu Sjedinjenih Država, bombardovao Srbe u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i, na kraju, SR Jugoslaviju.

Ekonomski rat i sankcije su, pored degradacije vitalnih potreba stanovništva, devastirale njenu privredu i životnu sredinu i vratile je nekoliko decenija unazad. To je bio nužan uslov da bi se ona, nakon potpunog uništenja njene privrede i kada za to dođe vreme, stavila pod potpunu kontrolu Zapada. Na tome se nije završilo. Ubrzo su sprovele vojno kažnjavanje Srba u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj i, na kraju, bombardovale Srbiju. Cilj je bio parcijalizacija srpskog etničkog prostora, dezintegracija Srbije (okupacija Kosova i Metohije i njegovo priznavanje), ograničavanje njenog uticaja na položaj Srba koji su ostali van njenih granica i ograničavanje njenog uticaja u Jugoistočnoj Evropi. Sve to sprovode - shodno ranije zacrtanim ciljevima i uz aktivnu saradnju njenih evropskih saveznika - golom silom.

PROMENA američkog stava odvijala se, bar kad je reč o javnom diskursu, korak po korak. Krajem juna 1991. The Washington Post, blizak administraciji, u uvodniku naglašava da su "Sjedinjene Države i Evropska zajednica saopštile secesionistima da neće biti priznate kao nezavisne države". Prema pisanju "Njujork tajmsa", "administracija je danas osudila postupke Hrvatske i Slovenije da se kreću ka secesiji (...) ali su te osude formulisane više s prizvukom tuge nego ljutnje" ili, ne daj bože, pretnje, kao što je to uvek činjeno kad su u pitanju bili Srbi.

Ali tako nisu mislili Nemačka i deo američkog establišmenta, što su mnogi američki zvaničnici naknadno priznali, čemu će se Sjedinjene Države ubrzo prikloniti. Zaokret koji je prvo nastupio u zapadnom narativu, da bi ubrzo usledio na političkom i, na kraju, na vojnom planu, nagovestio je bečki "Kurijer". Zaokret u američkoj spoljnoj politici prema dešavanjima na Balkanu je, pre svega, po "Kurijeru", učinjen zarad jačanja NATO-a i sprečavanja konstituisanja evropskog odbrambenog saveza, van struktura NATO-a, a sve zbog održanja američke hegemonije u Evropi. Za to je bilo neophodno pronaći, nakon kraha Varšavskog ugovora, novi posao za NATO, a to znači naći ili izmisliti novog neprijatelja, odnosno kako je nešto kasnije Irving Kristol formulisao: "Sa završetkom Hladnog rata zaista nam je potreban novi ideološki i preteći neprijatelj." Taj neprijatelj, do pojave Al kaide, pronađen je tamo gde je bio nagovešten novi posao za NATO, odnosno u protivnicima preuređenja Istočne i Jugoistočne Evrope, formulisanog u Trumanovoj i Reganovoj doktrini, po zapadnim merilima i geostrateškim interesima, a zarad stavljanja Istočne Evrope pod ekonomsku i političku kontrolu Zapada. Ili kako se to u Americi, da bi se ublažile stvari, kaže, pod "dobronamernu hegemoniju".

KONAČAN zaokret u američkoj politici najavio je i "Vašington post" u kome se kaže da je Džordž Buš uputio pismo "predsedniku Jugoslavije Stjepanu Mesiću, jednom od aktera njenog razbijanja, da ne upotrebi silu protiv secesionističkih republika" (vidi paradoksa), i da se "obezbedi vaspostavljanje civilne kontrole nad vojskom". U Bušovom pismu takođe se "ne pominje američka podrška očuvanju teritorijalnog integriteta Jugoslavije". U sledećem potezu, radi privikavanja javnosti na promenu stava administracije, pominje se uslovno priznavanje. Preciznije: "Stejt department je, takođe, juče saopštio da će SAD prihvatiti nezavisnost secesionističkih republika ako to bude postignuto mirnim putem" . (Bušovo pismo je upućeno nakon sastanka šefova vlada EZ u Luksemburgu, na kojem se Helmut Kol založio za priznavanje secesionističkih republika). Još tada će kolumnista "Njujorkera" Džon Nihaus (John Newhouse) primetiti: "Tragedija Jugoslavije biće deo Bušovog i Bejkerovog nasleđa". To znači da je zaokret u američkoj spoljnoj politici na Balkanu bio diktiran američkim spoljnopolitičkim i geostrateškim interesima, podstaknutim i odlučno podržanim od strane Nemačke. Odnosno, kako primećuje Džon Pildžer, "Jugoslavija (je) razbijena zato što se nije uklapala u sistem koji su uspostavile SAD i Evropa posle Hladnog rata".

Ovaj zaokret u američkoj politici prema Jugoslaviji, a samim tim i prema Srbima i Srbiji, bio je u javnom diskursu postepen, ali na kraju vrlo odlučan, na osnovu čega se može pretpostaviti da je odranije bio pripreman (ako ništa drugo, a ono kao jedna od varijanti). Pri tome su, da bi se ovaj zaokret (razbijanje Jugoslavije) lakše opravdao, za sva zbivanja bili optuženi, od američke vlade i njoj naklonjenih liberalnih medija, prvo srpsko rukovodstvo, a zatim i Srbi u celini.

NAKON zaokreta američka administracija ne bira sredstva. Probni baloni, ili nagoveštaji "nove" politike, puštaju se u "Vašington postu", "Vašington tajmsu" i "Njujork tajmsu", uz poneki "umirujući" prilog, radi lažne objektivnosti. Ali i to se za kratko vreme izgubilo. Liberalni kolumnista "Njujork" tajmsa" Entoni Levis (Anthony Lewis), koji prenosi stavove establišmenta, neposredno nakon priznavanja Bosne i Hercegovine od Sjedinjenih Država, u više navrata je pozivao na "humanitarnu" intervenciju protiv Srbije, jer su "Srbi bili i jesu glavni agresori", što su nakon ove i drugih sličnih izjava gotovo bez izuzetka zagovarali zapadni globalni mediji; a kada se "vlada jedne velike zemlje suoči sa zlom, a odgovar je tako slab, njena politika je sramota za naciju". Da bi kasnije osnažio svoju tezu o navodnoj srpskoj agresiji na Bosnu i Hercegovinu, pozvao je u pomoć Milana Kučana koji kaže da je embargo na oružje koristio samo "srpskim agresorima" . Dok su urednici "Vašington tajmsa" tražili da se sa "nekoliko niskoletećih aviona razore prozori u Beogradu jer bi možda tada stvari bile perspektivnije", Lesli Gelb (Leslie H. Gelb), kolumnista "Njujork tajmsa" i funkcioner Stejt departmenta, savetuje: "NATO bi trebalo da objavi da će koristiti svoju vazdušnu moć da vojnim avionima zatvori nebo Srbije (...) Ako to ne zaustavi borbu, NATO bi trebalo da zapreti da će napasti srpske aerodrome i vojne baze". Nakon toga će se javiti savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skokroft (Brent Scowcroft), koji će izjaviti: "Sukob na Balkanu uskoro bi mogao postati pretnja po bezbednost SAD i njenih evropskih saveznika". Ubrzo će i ostali ne samo najtiražniji nego i lokalni evro-američki mediji, podstaknuti ovim jasnim migom administracije, neprekidno duvati u isti rog.

BUDUĆI da je štampa, u dosluhu sa zvaničnicima, u najvećoj meri već bila obavila najznačajniji deo posla time što je mobilisala američko javno mnjenje i Kongres protiv Srba, predsedniku Džordžu Bušu je preostalo da u Kolorado Springsu 6. avgusta 1992. saopšti (20 minuta nakon što su emitovane lažne slike ITN-a o "logoru" Omarska) da je u Bosni reč o "humanitarnoj noćnoj mori i etničkim čišćenjima", zbog čega je trebalo svim sredstvima zaustaviti i u tu svrhu "izolovati Srbiju ekonomski i politički". Pri čemu neće propustiti da kaže da Srbija, gle paradoksa (!), "ugrožava američke nacionalne interese", što je eufemizam za pretnju ekonomskim sankcijama i vojnom silom, a prema Povelji UN predstavlja akt agresije. Slično je bilo i neposredno pred agresiju na Srbiju 1999. godine. U američkoj mejnstrim štampi pojavilo se nekoliko tekstova koji govore da je kredibilitet predsednika Sjedinjenih Država Bila Klintona "teško oštećen u svetu". Zatim, da je kredibilitet NATO, takođe, "teško povređen", a na dan proslave svog 50. rođendana - po kolumnisti "Njujork tajmsa" Entoniju Levisu - ako na Kosovu bude ponižen, a ne obrnuto, "to će biti čudna proslava". Dok bi po "Špiglu", koji je samo formulisao stav kulturno-medijske elite i zvanične Nemačke, NATO pobedom nad Srbijom mogao konačno da "zapečati pobedu Zapada u Hladnom ratu".