TUĐMAN SPROVEO PAVELIĆEV PLAN: Uz mig Amerike, u “Oluji” zverski su likvidirani starci, stoka, skrnavljene su crkve i rušeni spomenici

Na današnji dan pre tačno 25 godina osvojen je Knin, čime je simbolično okončana akcija hrvatske vojske čiji je cilj bilo zauzimanje Republike Srpske Krajine i proterivanje srpskog stanovništva. Progon Srba iz Severne Dalmacije, sa Korduna, Like i Banije 1995. godine jedna je od najvećih nacionalnih trauma novog doba i nezarasla rana srpskog naroda.

Ovom operacijom, koja se u modernoj Hrvatskoj slavi kao državni i svenarodni praznik sprovedeno je najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata. U mislima prognanih Krajišnika ovih dana bude se mučna sećanja na beskrajnu kolonu koja se početkom avgusta protezala od Drniša, Benkovca i Knina, preko Petrovca i Banjaluke, sve do Srbije.

U egzodusu kakav Evropa dugo nije gledala, svoje domove ostavilo je oko 250.000 ljudi. Među njima hiljade dece, žena, staraca, bolesnih i nemoćnih. Ubijeno je oko 2.000 civila.

U ratnom bezumlju hrvatska vojska je rušila i palila čitava sela i pljačkala sve vredno što se našlo u napuštenim kućama. Starci koji nisu ostavili svoje domove ubijani su redom. Retki su preživeli. Vojska kulturne i evropske Hrvatske ubijala je i stoku, kućne ljubimce, rušila spomenike i skrnavila crkve. Danas to prikrivaju i prećutkuju. Posle pogroma na svoja vekovna ognjišta vratilo se nekoliko hiljada Srba, mahom staraca. Žive tiho, ćute na diskriminaciju, i biološki nestaju.

Srpski narod Krajine 1995. godine bio je ostavljen na milost i nemilost osvajaču. Posle izlaska hrvatske vojske na Dinaru, sa koje se vidi i Jadransko more, procene su jasno upozoravale - odbrana je moguća tri dana, pet najviše. Republika Srpska nije mogla da pomogne, Srbija se nije mešala. Sa druge strane, Hrvati su početkom avgusta podigli sve što su imali - oko 120.000 ljudi pod oružjem, artiljeriju i tenkove, strane plaćenike... Krajiški Srbi, umorni i ostavljeni, sa dezorijentisanim vođama i bez ikakve podrške, nisu imali šansu.

General u penziji Radovan Radinović četvrt veka kasnije sa žalošću, ali realno, kaže da Republika Srpska Krajina nije imala istorijsku šansu da opstane. A na svom vekovnom prostoru - ni njen narod.

- Gubitak Krajine bio je neminovan. Srbija nije mogla da pomogne, niti je to bila u stanju Vojska Republike Srpske. Hrvati su već imali dobro obučene i naoružane profesionalne vojnike i oficire, kojima je bila suprotstavljena narodna vojska sastavljena od krajiških Srba. Teritorija RSK leta 1995. godine već je bila dobro načeta, a Hrvati su izašli na strateške položaje na Dinari. Odnos snaga bio je 20 prema jedan na štetu Srba. To je već bio kraj sna.

Radinović ističe da su dani RSK bili odbrojani, sve i da je postignut dogovor sa Hrvatima i međunarodnom zajednicom:

- Tuđmanov cilj nije bio suživot sa Srbima, već upravo suprotan - njihovo proterivanje.

Amerikanci su Tuđmanu dali dozvolu za napad na Krajinu, a time i konačni obračun sa srpskim narodom. Uslov je bio samo jedan - da se akcija što pre završi. Ono što nije uspelo Paveliću, sproveo je Tuđman. Ni njegovi najbliži saradnici danas ne kriju da je u "Oluji" video priliku za trajno rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj.

Svedoče uostalom o tome i snimci sastanka hrvatskog Vrhovnog saveta odbrane održanog na Brionima, nekoliko sedmica pre početka ofanzive:

- Pod našim žestokim udarom Srbi treba da nestanu - izgovorio je zlokobne reči tadašnji predsednik Hrvatske i najavio mračni scenario koji će uslediti prvih dana avgusta.

Na ove reči podseća i nekadašnji šef diplomatije SRJ Vladislav Jovanović, koji naglašava da su kroz "Oluju" Hrvati nastojali da zaokruže dugogodišnju težnju ka ostvarenju državnog i nacionalnog identiteta. Taj put je, nažalost, vodio preko sukoba sa Srbima.

- Sve je vodilo tome - od razbijanja Jugoslavije, preko provociranja Srba u Hrvatskoj i plašenjem povampirenjem ustaštva, njihove samoodbrane koja je Tuđmanu odgovarala... "Oluja" je zaokružila taj proces, što je bio jedini hrvatski cilj i u svim pregovorima u kojima je učestvovala. Malo je verovatno da bi zaživeo i plan Z-4, koji je Srbima garantovao široku autonomiju u okvirima Hrvatske. Ishod bi ovako ili onako najverovatnije bio isti, jer je Zagrebu odgovarala hrvatska država, ali sa što manjem brojem Srba. To je bio cilj hrvatske politike još od 19. veka - navodi Jovanović.

Krajišnici se sa bolom i gorčinom sećaju 4. avgusta. Veoma rano, oko pet ujutru, Knin je zasut snažnom artiljerijskom vatrom. Rakete su padale na kuće, zgrade, ulice. Narod se sklonio kako je znao i umeo - u okolna sela, po njivama, podrumima. Sve više ljudi napuštalo je domove, a prve kolone automobila i traktora već su bile formirane.

Već u podne Milan Martić potpisao je Odluku o evakuaciji Knina, mesta iz Dalmacije i ličkog Gračaca. "Privremena evakuacija" za svega nekoliko sati pretvorila se u kilometarsku kolonu koja se ogrnuta strahom kretala iz grada.

- Kuda ćemo? - upitao je čovek sa traktora pukovnika Srpske vojske Krajine Stevana Prelića, koji je na obodu Knina sa grupom vojnika stajao pored puta. - U Srb, Petrovac?

- I dalje - suvo je odgovorio pukovnik.

- Banjaluka?

- Dalje. Još dalje. Za Srbiju - pokazao je rukom pravac pukovnik bez vojske.

U Srbiju se avgustovskih dana slila reka naroda. Preko Sremske Rače danima su prelazili traktori, kamioni, automobili, zaprežna kola. Na njima su stigle ratna nesreća i patnja za zavičajem, ali i neslućeno demografsko pojačanje Srbije. Stigle su hiljade vrednih ruku Krajišnika, koji su odmah prionuli da rade, stvaraju, podižu. Nikla su cela naselja, oživela sela, podigla se napuštena domaćinstva u Sremu, okolini Beograda, na Kosovu i Metohiji... Četvrt veka kasnije krajiški koren duboko se primio na novom tlu, a Krajina živi u uspomenama, običajima i sećanju kom je posvećen i današnji dan.